Here I go again

U fazi sam kad me sve izluđuje, sve nervira i najradije bih da budem sama. A znam da bi mi kasnije bilo strašno žao da izgubim neke ljude.

Različiti smo. Skroz. Ne samo po ukusu što se muzike i sličnih stvari tiče, nego i po nekim životnim shvatanjima. Ja sam neko ko se bavi pre svega onim što zaista voli. Jezici su moj život. I odlično mi idu. Muzika. Književnost, čak i crtanje pomalo... Cilj mi nisu kule i gradovi, nego samo parče pošteno zarađenog hleba i eto, neki normalno-skromni život, a najvažnije od svega - mir. Daleko od gradske vreve, zgrada, kola, buke...

A on... Sve suprotno. I znam da će različiti planovi o budućnosti da nas razdvoje. Ako nas pre toga ne razdvoji to što ne možemo ni o čemu dubljem da razgovaramo a da se ne posvađamo. Volimo se mi. I to i jeste najvažnije, slažem se... Ali me zanima da li je sva ova netrpeljivost (pre svega s moje strane) samo trenutna faza, ili nešto trajnije?
Toliko muka i obaveza imam na vratu. Ne propuštam nijedno predavanje, plus volontiram, plus radim vikendom da malo olakšam svojima... Da bi on došao i rekao mi ''niko ne zna moje muke, prosto mi se smuči kad vidim da se neko žali, a ne zna kako je meni sa ovoliko obaveza oko fakultetA''. Prvo, sam si birao da ideš na oba, a zapravo ne ideš ni na jedan i grebeš se o druge ljude koji, kao ja, idu na sva predavanja, Drugo, ružno je potcenjivati tuđ trud, sve i da stvarno jeste mnogo manji nego sopstveni. A nije. Ja se ne žalim, sve obaveze sam svojevoljno preuzela, ali mi je muka kad čujem da kuka neko čija je jedina obaveza da uči, a i to ne radi toliko, nego se više provlači.

I na kraju takvi stvarno i prođu najbolje, a ovakvi kao ja nadrljaju. Barem u našoj zemlji.

I ne samo to... Toliko toga je različito i sve više me nervira. A neće mi biti lakše ni ako više ne bude tu. Znam da neće...

Možda je meni stvarno suđeno da budem u porodici ''tetka koja se nikad nije udala''?

Ne znam. Svesna sam da može gore i da treba da budem srećna što imam nekog ko me voli. I koga volim, u suštini. Ali s druge strane, šta će ostati kad taj početni zanos prođe? (ako već i nije prošao)...

Nezrela je to osoba. Nema lošu dušu, ali neki pogrešni stavovi nikad ali nikad neće nestati... A ja ne znam da li mogu da podnesem da neko stalno hvali i uzdiže sebe...

Ja nisam lažno skromna osoba, ali nikad nije bilo potrebe da sebe hvalim... A drugi su uvek uviđali ko sam i koliko vredim. A i da nisu, mene bi bilo briga, jer radim i živim za SEBE pre svega, a ne za to šta će drugi da misle o meni. Nije mi važno da li će drugi videti na fejsu da li sam negde bila ili ne... I tako dalje.

I posle meni on kaže ''ne lupaj, nismo mi različiti''.

Ma neeee. Uopšte.

Ja sam različita, zapravo. Od većine. Nažalost. Zato ću i ostati sama. :( A da budem kao većina ovaca iz stada... Ne mogu.