Božić...
Ja hocu...život. Bolji život. Da ga zgrabim poput tigra. Život nije dečja igra. Al nekima izgleda jeste. Kažu da je za ljubav najvažnije da dvoje gledaju u istom pravcu, a ne nužno jedno u drugo. Ljubav je kad je neko spreman da skrene sa svog puta da bi išao zajedničkim putem sa osobom koju voli. A ja.. Šta ja radim? Iz straha da nikad neću naći pravu osobu ostajem sa osobom koja nije za mene. Zašto? Jer se nadam promeni, a znam da,kad je neko osoba koja je promenljiva i juri samo pare i slavu, taj nikad neće ni moću da se promeni. A ja. Ja samo želim, kad završim faks i nađem posao, da imam Tu neku osobu i da imamo jedno malo čupavo stvorenjce koje nam pravi lom po kući za Božić, a mi mu u tome pomažemo. To je sve što hoću. I ja znam šta hoću. Naravno, budućnost je neizvesna jer nikad ne znamo šta nas sutra čeka, ali znam šta hoću ako budem živa i zdrava. I kao takvoj mi ne treba gubljenje vremena sa nezrelim detetom koje mi cas govori kako sve želi sa mnom, a u drugom trenutku mi govori da niko ne može to da zna, da je moguće da se zaljubi u drugu itd. Hm. Dok je bio siguran u sve, nije mi takve stvari govorio. A ja ne želim da gubim vreme na pogrešnu osobu. Okej, većina će misliti da sam glupača koja veruje u bajke, ali ja nisam od cura kojima je ideal da svako veče budu sa drugim i koje se hvale brojem izlazaka, haljina, muškaraca i bačenog novca. Ja samo hoću osobu koja će da me voli, koju ću da volim (jer je za mene ljubav smisao života, ljubav u svakom smislu, ne samo u tom "romantičnom" ili kako god već). Ali, svi mi govore da osoba kakvu tražim ne postoji. Da je sve samo iluzija i da ću ostati sama "kao moja tetka kojoj niko nije odgovarao". Kažu mi "uvek nešto mora da se trpi nema idealno". Jasno je meni to. Ali ovo što ja imam je daleko od idealnog. Naravno, ima gore. Ali ima i bolje. Ja ne mogu više da se svaki drugi dan osećam k'o popišana zbog toga što neko menja raspoloženja kao psihički poremećena žena u PMS-u. Treba mi stabilna osoba koja zna šta hoće. E, al nije to komad garderobe, pa ga sašiješ po svojoj meri. Nego je to sve sreća...koje ja nikad nisam imala, pa se zato i ne uzdam u nju. Valjda zato i pristajem na sve ovo sada. Ja neću ni novac ni skupa kola ni kuće ni ludila... Samo mir. I ljude koji me vole. I osobu koja i, za razliku od ove koju imam, bila spremna na lepu budućnost, a ne da izbegava tu temu i priča "mladi smo, bitno da je sad kul, posle kako bude, biće još veza". Neka ne sve to i tačno, ali ja nisam osoba koja može brzinski da se resetuje i u roku od dve nedelje posle raskida veze od pet godina nađe novog dečka. Možda sam ja glupa, ali nema veze. Jednostavno... Verovaću i dalje u onu Koeljovu "kad čovek nešto jako želi cela vasiona se uroti da se to i ostvari". Valjda ce tako i biti...