Here I go again

Mozak tako ispran. Glava tako prazna. Bolest je to zarazna.

Nije mi namera da kujem loše rime, mada početak tako izgleda. Zapravo ne znam šta mi je namera. I nema je. Samo imam želju da se probudim i saznam da je sve ovo košmar. Da je svim tim ljudima i dalje dobro i da se ništa ružno nije desilo. Ali. Stvarnost je malo drugačija. I boli me što ništa konkretno ne mogu da uradim. Što je bilo do mene, uradila sam. Samo sam svesna da poruke i volontiranje neće izgraditi njima kuće i oživeti one koji su stradali.

 A onda učenje. Nemam više volju da vidim knjigu. Nezavisno od svega što se dešava. Da li je to kao posledica toga što znam, ili pak posledica toga da podsvesno znam da ne znam... Ne znam. Znam samo da ne mogu da se koncentrišem više ni na šta. Vrtim se u krug. Čekam da prođe rok. Brinem se za ishod istog, između ostalog. Sve i da se dobro završi, šta će biti posle.

Kažu:''Lola, ne misli na prošlost, ni na budućnost, živi u sadašnjosti!''

Slažem se ja s tim. Lepo je to kad je sadašnjost lepa. Ali kada ti se sadašnjost poklapa sa odvratnom situacijom u državi i sa gomilčinom ispita za koje ne znaš jesi li kadra položiti (još gore što svi veruju da ja to moram da 'pokidam', to mi stvara još veći pritisak), e onda čovek hteo - ne hteo beži. Mislima, naravno. U druge predele, gradove, zemlje, u drugo vreme itd. Romantičarska duša, ha. A ti si ''voleo moj weltschmerz...'', zar ne? Možda je ovo sve za tebe samo ''souffrance sans raison'', tj. patnja bez realnog razloga? Možda i jeste. Ali svejedno, ja se i dalje osećam isto - ispranog mozga, prazno. 

A mrzim da mislim o budućnosti,jer je jedva čekam, a i plašim je se. Mrzim što večito imam strah da ne izgubim neke ljude. Znam da, ako nastavim da mislim tako negativno, mogu da prizovem upravo ono čega se plašim. Sve ja to znam, ali meni je teško da budem optimista. Trudim se. Stvarno. 

Pitam se da li ti isti ljudi imaju strah da ne izgube mene? :) Ili su svesni da sam ja 'budala' koja će uvek biti tu? 

Ne znam. Valjda samo želim malo odmora, eto. Odmora, ali bez razmišljanja o ispitima i bez svih ovih kupusa od knjiga. Bez ružnih vesti koje stižu sa svih strana. I bez svih ovih negativnih misli.

Ali ne znam kad i da li će taj dan doći.

 http://www.youtube.com/watch?v=SUQ2ayeWoHU 

Zašto uvek mora da bude same old story? Zašto uvek smetam ljudima koje najviše volim? Ja sam osoba koja inače veoma malo priča... sa nepoznatim ljudima. I veoma mi je teško da otvoreno razgovaram... Ali postajem previše otvorena kad su ljudi koje (za)volim u pitanju, a oni su bezobrazni, pa to koriste tako što se hrane mojim živcima. Igraju po njima. Uništavaju ih. A ja budala to dozvoljavam još. Jer ne mogu a da se ne nerviram. Dokle bre više, Lola, dokle?

 I to baš mora osoba do koje mi je najviše stalo (naravno, tu se ne podrazumeva porodica, niko ne može da mi bude preči od njih. Za brata i sestru bih dušu prodala da treba). Ne znam, razočarava me sve više i više. I sve više vidim da to nije ona osoba u koju sam se zaljubila. Možda grešim, ali sve više mi se čini da je tako. A nemam hrabrosti da bilo šta promenim... To je ono kad se na nekog navikneš, po principu ''addicted to you''. 

I ta osoba to lepo skonta. I zato me vrti oko malog prsta. E pa ne može to tako, rođače.

Ionako treba faksu da se posvetim. Neću da ulazim na fejs. Izvadiću iz telefona karticu (treba mi fon zbog muzike, ne znam kako bih drugačije gsp preživela...) i odoh dođavola. Zaboraviću da postoji. Mrzim kad mi neko postane centar sveta. A ja sam vrlo sklona tome. I onda kad centar odbija da bude centar, ja ostanem bez ravnoteže. E pa menjam to. Sad sam samoj sebi centar. Faks se neće sam završiti. I živci se neće sačuvati ako ih trošim na budale. A još tužnije što trošim vreme na iste.

Bože, ja bih stvarno volela da grešim. Kažu: misli pozitivno, i biće tako. Samo navlačiš negativne događaje ako negativno misliš.

Ja bih zaista volela da mogu da mislim pozitivno. Ali nešto sve manje verujem u to kad smo on i ja u pitanju. Ponavljam, daj Bože da grešim.

Nauči Lolu da voli sebe pre svega. Ne, Lola ceo život voli druge. I drugi vole sebe. A ko voli Lolu? NIKO! NIKO POD KAPOM NEBESKOM. I neće nikad. Jer su svi isti. Jer su đubrad odvratna. I svi se plaše ljubavi. E pa meni ne trebaju neozbiljni klinci. Bolje biti kvalitetno sam. Svako voli sebe, samo ja volim druge. I rezultat je da niko ne voli mene. Možda je to stvarno teško i nemoguće. Možda tražim previše. 

Meni je stvarno lepo bilo... Do pre mesec dana. A onda ovo sad... Kaže:''Ćuti. Ti ne možeš da ćutiš''. A to što ja ćutim ceo jebeni dan, i odvlačim sebi pažnju knjigom, društvom,pa ponovo knjigom, pa ponovo društvom... I sve to uz napore. Ali ne, on to nije ni primetio. On se odmorio. 

E pa odmoriće se od mene. Daću mu doživotni odmor od Lole. Idiot jedan obični. 

Valjda za sve postoji razlog. Samo ne želim da patim. Ne mogu više. Ceo život patim zbog budala. Dosta mi je. Ali koji je recept da se iščupa KOROV iz srca? Jer je dotični korov, a ne cvet, kao što sam mislila na početku. Eh... Lola, opet si kreten. Uvek si bila. I bićeš, izgleda...