Here I go again

Zašto uvek mora da bude same old story? Zašto uvek smetam ljudima koje najviše volim? Ja sam osoba koja inače veoma malo priča... sa nepoznatim ljudima. I veoma mi je teško da otvoreno razgovaram... Ali postajem previše otvorena kad su ljudi koje (za)volim u pitanju, a oni su bezobrazni, pa to koriste tako što se hrane mojim živcima. Igraju po njima. Uništavaju ih. A ja budala to dozvoljavam još. Jer ne mogu a da se ne nerviram. Dokle bre više, Lola, dokle?

 I to baš mora osoba do koje mi je najviše stalo (naravno, tu se ne podrazumeva porodica, niko ne može da mi bude preči od njih. Za brata i sestru bih dušu prodala da treba). Ne znam, razočarava me sve više i više. I sve više vidim da to nije ona osoba u koju sam se zaljubila. Možda grešim, ali sve više mi se čini da je tako. A nemam hrabrosti da bilo šta promenim... To je ono kad se na nekog navikneš, po principu ''addicted to you''. 

I ta osoba to lepo skonta. I zato me vrti oko malog prsta. E pa ne može to tako, rođače.

Ionako treba faksu da se posvetim. Neću da ulazim na fejs. Izvadiću iz telefona karticu (treba mi fon zbog muzike, ne znam kako bih drugačije gsp preživela...) i odoh dođavola. Zaboraviću da postoji. Mrzim kad mi neko postane centar sveta. A ja sam vrlo sklona tome. I onda kad centar odbija da bude centar, ja ostanem bez ravnoteže. E pa menjam to. Sad sam samoj sebi centar. Faks se neće sam završiti. I živci se neće sačuvati ako ih trošim na budale. A još tužnije što trošim vreme na iste.

Bože, ja bih stvarno volela da grešim. Kažu: misli pozitivno, i biće tako. Samo navlačiš negativne događaje ako negativno misliš.

Ja bih zaista volela da mogu da mislim pozitivno. Ali nešto sve manje verujem u to kad smo on i ja u pitanju. Ponavljam, daj Bože da grešim.

Nauči Lolu da voli sebe pre svega. Ne, Lola ceo život voli druge. I drugi vole sebe. A ko voli Lolu? NIKO! NIKO POD KAPOM NEBESKOM. I neće nikad. Jer su svi isti. Jer su đubrad odvratna. I svi se plaše ljubavi. E pa meni ne trebaju neozbiljni klinci. Bolje biti kvalitetno sam. Svako voli sebe, samo ja volim druge. I rezultat je da niko ne voli mene. Možda je to stvarno teško i nemoguće. Možda tražim previše. 

Meni je stvarno lepo bilo... Do pre mesec dana. A onda ovo sad... Kaže:''Ćuti. Ti ne možeš da ćutiš''. A to što ja ćutim ceo jebeni dan, i odvlačim sebi pažnju knjigom, društvom,pa ponovo knjigom, pa ponovo društvom... I sve to uz napore. Ali ne, on to nije ni primetio. On se odmorio. 

E pa odmoriće se od mene. Daću mu doživotni odmor od Lole. Idiot jedan obični. 

Valjda za sve postoji razlog. Samo ne želim da patim. Ne mogu više. Ceo život patim zbog budala. Dosta mi je. Ali koji je recept da se iščupa KOROV iz srca? Jer je dotični korov, a ne cvet, kao što sam mislila na početku. Eh... Lola, opet si kreten. Uvek si bila. I bićeš, izgleda...