Here I go again

Kad ti više nije ni do čega i samo moliš Boga da deda preživi još koji dan i da ga vidim još jednom samo. Ne tražim mnogo.

Zašto je život tako kvaran?

U redu, svesna sam da niko ne živi večno, ali zašto on mora da se muči tako? Zašto? Čime je to zaslužio?

A sećam se...

Ja, onako malo, loknasto, ludo, i moj deda; u mojim očima on je bio čovek koji sve može, koji zna hiljadu priča, koji bi svet mogao da prevrne za svoju unuku... I onda se razboleo.

 I tako bolesnog i indiferentnog, uvek ga je zanimalo kako mi je u školi, kako mi je na faksu; znao je šta ću da upišem, ne znam samo odakle. Upamtio je verovatno da sam o tome razmišljala...

Moj deda. Šaljem ti svu moguću energiju da izdržiš. Mislim da ću doći za neki dan. Kažu mi roditelji da ne propuštam faks, ionako ništa ne mogu da pomognem. Znam ja to... Ali ne razumeju oni!

Kako čovek nije svestan svoje sreće dok je ne izgubi. Ili dok nije na putu da je izgubi. Koliko me je samo puta mrzelo da odem tamo, te škola, te ovo, te ono... A sad bih sve prodala da vratim jedan, samo jedan jedini trenutak. Kad smo svi na okupu. Kad sva deca igraju karte, a ja sedim sa dedom i slušam njegove priče. I igram šah sa njim. I uvek pobeđujem... Sumnjive te moje pobede, ali ne mari. I znam da me voli. I znam da se nikad ne ljuti na mene. I znam... Da ću da poludim ako ode tek tako... A da mi ni reč ne kaže.

Molim te... Izdrži! <3 :(