Here I go again

Kažu: misli pozitivno, pa će ti se lepe stvari dešavati. Kažu mi da sam pesimista, pa mi se, jelte, zato dešavaju ružne stvari... 

I ja onda počnem da budem optimista, čisto za  promenu. I ništa. Samo još gore razočaranje: kad  očekuješ nešto loše, pa se desi dobro, još se i obraduješ, a kad, kao optimista, očekuješ sve najbolje, a desi ti se loše, e onda si očajan.

Pošto se sranja svejedno dešavaju (meni barem), onda bolje da budem pesimista, možda se nekad nečemu i obradujem... Nema 'leba od mog optimizma, ne vredi. Probala Lola, al' ne radi nešto, ne funkcioniše.
Negde tamo postoje ljudi koji se vole. Negde tamo postoje cure kojima su momci divni, sjajni, verni. Negde tamo postoje ljudi kojima je lako da uče, koji uživaju u svakom novom danu, koji ne gube vreme na pogrešne ljude.

E, ja nisam jedna od tih ljudi. Previše su oni ''negde tamo'' da bih ih pronašla i mogla da se ugledam na njih. Ja... I ne znam gde su oni. Ali čula sam da postoje.
Ja imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid. I ni mrdnuti odatle!! Želela bih ja da izađem iz njega, ali čim kročim van, uvek me sačekaju samo bol, tuga, nemir, nervoza. Ne želim to. Muka mi je više. Dosta mi je svega. Mrzi me da dišem,a kamoli bilo  šta drugo. I sad, kao, treba da spremam kolokvijum. Pa i hoću. U mom malom svetu jedino za knjige i jeste ostalo malo mesta. Tužno je to. Nemam kud. Tu sam gde sam i... Možda nekad  i izađem iz svega ovoga... Ali po svemu sudeći, neće se to skoro desiti. 

''Je suis las de tout comme un chardon séché qui n'est plus bon qu'à jeter.''

La nausée. Mučnina. To osećam.