Here I go again

U ljubav vjere nemam, što se kaže. Zašto da imam? Svaki put se samo sve više razočaram.

Mrzim kad ljudi ne shvataju da sitnice čine život. Da sitnice mogu da ulepšaju, ali isto tako i pokvare život.

Počinjem da ga mrzim. I zapravo ne mogu da raskinem samo zato što se plašim... Ne znam ni sama čega. Uprkos svemu, mislim da će mi biti strašno teško, a s druge strane, možda se ja samo plašim da budem sama. Ne znam. Ne znam da li je on to što ja mislim da jeste. Posle toliko vremena ja i dalje ne znam ko je on u stvari. Znam jedino da me jedan dan obožava, a drugi dan indirektno zajebava. A to nije lepo. Ne znam. S jedne strane, kontam da imam osećanja prema njemu, a s druge, ne mogu da trpim da me nervira. Okej, to oko čega se ja nerviram možda jesu sitnice, ali ponavljam, sitnice čine život zapravo. A naročito nije u redu to što ZNA da me te ''sitnice'' nerviraju, a ipak se pravi lud i ''ne zna o čemu pričam''.

Ja stvarno jesam razočarana. Više mi prva asocijacija na njega uopšte nije neka srećna misao nego samo... težina. Meni je stvarno lepo, ali sa osobom koju sam upoznala. A ovo što je postao mi se nimalo ne sviđa. I to nije moja uobrazilja. Da, strašno sam besna, pa možda preterujem, ali ne znam šta treba da uradim zapravo. Should I stay or should I go? If I go, there will be trouble, and if I stay, it will be double.

 Čovek je prokleto stvorenje. I ja sam. I on je. Ja ne umem da uživam kad je lepo, i taman kad počnem, tu je on da onako fino usere stvari. 

Ovo ničemu ne vodi. Njega da promenim ne mogu, a on to i neće. Da vratim ono što je bio (divan, pažljiv dečko čija me poruka ujutru probudi i čije me laku noć uveče uspava, i koga je zanimalo kako sam, šta radim, kad ćemo se videti)  - ni to ne mogu. Da ga ostavim - ni to ne mogu. A pretpostavljam da bi trebalo. Šta god da uradim, kajaću se.

Da ništa ne osećam prema njemu, verovatno bih mogla da ga ostavim bez razmišljanja, što znači da mi je ipak stalo. Ali šta vredi što mi je stalo ako mi više nije lepo? Ja stvarno hoću da sve bude kao pre. Ali ne znam da li to može. Na sitnicama se sve to vidi. Ja njemu ništa ne verujem upravo zbog toga. Čim se izmaknem iz grada, odmah on pravac kafana sa drugaricom. Neka mu je ne znam kakva drugarica, zajebi. Gubim poverenje.
Kad god smo zajedno, zove ga drugarica. Zajebi. Gubim poverenje. Pola godine ne menja sliku na društvenoj mreži, a onu sa mnom promeni posle tri dana. Sa bivšom mu je stajala mnogo mnogo duže. To je glupost, ali bez obzira, pokazuje gde smo. a ovo pre toga i nije glupost. 

On ''nema vremena'' za moje gluposti, jelte, nema vremena da razgovara sa mnom (a može da bleji na fejsu po ceo dan, baš nema vremena), jer ''unapred zna da će da se iznervira'' (a ništa nisam uradila pre toga što bi moglo da ga iznervira). Pevuši mi pesmu koja ga vezuje za period kad je bio sa nekom drugom. Zašto to mora da mi priča? Šta, mogla sam ja njemu da pripovedam uspomene na događaje u Francuskoj sa bivšim, da vidim da li bi mu bilo drago i prijatno. 

Ja sam njemu podrška, a on meni i ne. Tek kad ukapira da je ispao bezobrazan, onda se kao  interesuje. Ali ponavljam, kao.

Možda je sve to nalaženje argumenata da ga ostavim, ne znam. Ja bih pre rekla da su to sve razlozi zašto sam izgubila poverenje i došla do ove nesrećne faze. On bi za sve ovo našao izgovor i opravdanje. Za nešto od ovoga već jeste. 

Ja samo znam da sam pukla. I da ne znam šta me to drži da budem još uvek sa njim. I posle me pita ''pa šta ti se to skupilo?'' Kako bre šta, rođače? Pa sve ovo gorenavedeno. I NIJE neosnovano, kao što kažeš. 

A znam i to da se ježim na pomisao da ga zamislim sa nekom drugom. Luda sam, svega mi. Volela bih da znam šta hoću i šta treba da uradim.   

Ne smem nazad. Ne smem napred. Stojim u mestu. I jedem se. Mučnina.  

A kada će Loli biti lepo, ali onako za stalno? M? Je l' može to malo, za promenu? Bilo bi lepo.