Here I go again

E volim što sam ovako luda i što u 21. veku živim život Robinsona Krusoa. Mislim, kada su mediji u pitanju. Slušam preko interneta vesti na stranim radio-stanicama, od naših slušam samo muzičke. Ovo malo informacija što saznam o izborima me ubije, a šta bih tek da konstantno slušam o tome? Daleko bilo. Šta novo ima da čujem? Znalo se sve od početka. No, da ne zalazim u politiku. 

Dosadno mi je. Neki weltschmerz me uhvatio, splin potpuni. Ništa mi se ne radi, a vreme vrtoglavo brzo prolazi i ispitni rok će časkom doći. Ja samo želim da pobegnem kući. Na dan-dva ću biti daleko  od svih ovih čuda, a posle ''nazad u veliki, prljavi grad''.

Nemam nikakvu motivaciju. Šta me čeka? Besparica, biro za zapošljavanje, i ko zna šta sve još ne. Optimizam mi je potpuno propao. Ako ovako nastaavim, ni do biroa neću stići, fakultet se ne završava kukanjem, nego radom. Doduše, radim ja. Ali nerado. A mislila sam da ću na studijama KONAČNO raditi ono što volim. Ne. Samo su me naterali da mi se smuči to što sam volela.

Ne znam. Što bi rek'o Sokrat: jedino što znam, to je da ništa ne znam. E tako i ja.

 I od ljudi mi je dosta. I onih najbližih! Nikom ništa loše ne želim, poludela bih da im se nešto, ne daj Bože, desi. Samo imam potrebu da se sklonim. Da budem sama. Da lepo pustim da ovaj bes u meni proključa i iskipi kad sam sama, a ne da sve to istresam na nekom ko nije kriv. Ili, možda, jeste? Iskreno, dosta mi je haosa sa pojedinim ljudima. Sa onim s kojim se nikad ništa ne zna. Zbog kog odložim svoje planove, i na kraju dotični odloži mene. Biće on odložen u istoriju mog života, osećam :D Ja možda jesam nesuđeni umetnik, ima kreativnog haosa u mom životu, istina, ali mora majku mu da ima i nekog reda. Ja ovako ne mogu više.

Sve mi se smučilo.

''Wake me up when it's all over. When I'm wiser, when I'm older.''

Eh, da može... 

Period kada mi dođe da vrištim na sav glas i da porušim sve oko sebe. Znam da ima ljudi kojima je mnogo gore i da treba da me bude sramota. Znam to. Znam ja da uvek može gore, ali šta ću, ne mogu sebe da nateram da budem srećna kad... nisam. 
Treba mi odmor. Jebeno mi treba odmor. A odmora NEMA, za nepuna dva meseca me čeka samo hrpa ispita koje ja NEMAM volje da spremam. Kažu: što se mora, nije teško. E pa jeste meni. Baš zato što se mora. Dok to, što volim i što studiram sad, nisam studirala, mnogo sam više truda ulagala. I nije me mrzelo, a radila sam k'o konj. Kako sam došla na fakultet, zaključila sam da to nije to i da me mrzi. Kaže mi drugarica: upiši nešto drugo. A šta drugo? Šta ja, uopšte, volim? Za sve će biti isto kao i za ovo. Znači - nemam kud, tu sam gde sam. Ali sama pomisao na onoliko gradivo me užasava. A dani lete. A ja se razvlačim.

I on me opasno nervira. S njim se nikad ništa ne zna: ni kad se vidimo ni kad se ne vidimo. More nosi se bre.  Šta sam ja: Pepeljuga koja čeka nekog tamo klinca, to jest princa u pokušaju? Marš. Sve imam utisak da glumim budalu s vremena na vreme. A možda to i jesam? Šta možda, ma sigurno. Iskreno se nadam da će uskoro smisliti neki lek protiv budalizma :D

Kući nisam bila sto godina. I nekako... Mi se ne ide. I grize me savest što mi se ne ide, a i samo bih izgubila vreme kog ionako nemam mnogo.

Povremeno se setim i toga kako dede više nema...

I tako u krug. Samo što mi se sve ovo i još mnogo toga sad skupilo. I pucam po šavovima.

Back to black. A možda odatle nikad nisam ni izlazila, samo sam živela u iluziji da jesam?

E moja Lola. Opet si gledala život kroz ružičaste naočare. Samo muka kad ti ih ukradu, pa vidiš sve onako kako jeste...

Back to black. Indeed.  

Zahvaljujem slučaju/sudbini/Bogu, svemu, što mi je dao neke ljude. I molim se da to blago ne izgubim. 

 Iznenadim se prijatno kad shvatim da još ima dobrih ljudi. Onih koji, iako im nije lako, hoće da vam izađu u susret i pomognu vam. To su oni ljudi za koje odmah shvatite da imaju veliko srce i da su jednostavno uvek tu... iako vas znaju relativno kratko i došli su iz druge zemlje (što je ovde slučaj).

Često kukam što sam upisala ovaj fakultet... Ne kajem se. Jer ipak, bez obzira na sve, volim to što učim. Drugo, jer možda nikad ne bih srela ljude koje mnogo volim. Eto, tu spadaju moja Francuskinja, a i ono moje čudo od dečka. Kakav je to splet okolnosti, neverovatno. 

Što se njega tiče, svega se sećam. Svakog najglupljeg detalja, s tim što mi tada nije bilo ni na kraj pameti šta će biti posle. Zapravo, možda sam to priželjkivala, ali nisam to svojoj svesti htela da priznam. Zašto? Jer ja sam čelična Lola koja nije slaba ni na koga. Mislim, to sam želela da budem tada, ubijena u pojam svime što se pre toga desilo. Čist dokaz da posle kiše dolazi sunce. Samo da taj sunčani period dugo potraje. Bilo  bi divno. Ali videćemo šta će biti. Što bi rekao Billy Idol ''There is nothing sure in this world''. 

Ali, hajde da budem optimistična i da kažem kao Lennon: ''Everything will be okay in the end, if it's not okay, it's not the end''.