Back to black
Period kada mi dođe da vrištim na sav glas i da porušim sve oko sebe. Znam da ima ljudi kojima je mnogo gore i da treba da me bude sramota. Znam to. Znam ja da uvek može gore, ali šta ću, ne mogu sebe da nateram da budem srećna kad... nisam.
Treba mi odmor. Jebeno mi treba odmor. A odmora NEMA, za nepuna dva meseca me čeka samo hrpa ispita koje ja NEMAM volje da spremam. Kažu: što se mora, nije teško. E pa jeste meni. Baš zato što se mora. Dok to, što volim i što studiram sad, nisam studirala, mnogo sam više truda ulagala. I nije me mrzelo, a radila sam k'o konj. Kako sam došla na fakultet, zaključila sam da to nije to i da me mrzi. Kaže mi drugarica: upiši nešto drugo. A šta drugo? Šta ja, uopšte, volim? Za sve će biti isto kao i za ovo. Znači - nemam kud, tu sam gde sam. Ali sama pomisao na onoliko gradivo me užasava. A dani lete. A ja se razvlačim.
I on me opasno nervira. S njim se nikad ništa ne zna: ni kad se vidimo ni kad se ne vidimo. More nosi se bre. Šta sam ja: Pepeljuga koja čeka nekog tamo klinca, to jest princa u pokušaju? Marš. Sve imam utisak da glumim budalu s vremena na vreme. A možda to i jesam? Šta možda, ma sigurno. Iskreno se nadam da će uskoro smisliti neki lek protiv budalizma :D
Kući nisam bila sto godina. I nekako... Mi se ne ide. I grize me savest što mi se ne ide, a i samo bih izgubila vreme kog ionako nemam mnogo.
Povremeno se setim i toga kako dede više nema...
I tako u krug. Samo što mi se sve ovo i još mnogo toga sad skupilo. I pucam po šavovima.
Back to black. A možda odatle nikad nisam ni izlazila, samo sam živela u iluziji da jesam?
E moja Lola. Opet si gledala život kroz ružičaste naočare. Samo muka kad ti ih ukradu, pa vidiš sve onako kako jeste...
Back to black. Indeed.