Here I go again

Oduvek sam se pitala da li je čovek sposoban da utiče na ono što će mu se desiti, ili pak postoji ono što se u narodu zove ''sudbina''. 

Više ne verujem ni u jedno ni u drugo!  

Oduvek su me ohrabrivale one optimistične krilatice:''Ako nešto stvarno želimo, to će se i ostvariti'', ''Vera je najbitinija, vera u uspeh je što i pola uspeha''... Da je to zaista tako, svima bi se dešavalo ono najbolje. A to i te kako nije slučaj.

S druge strane, prepustiti se slučaju uz opravdanje ''To je negde tako zapisano, ne mogu ja to ništa'' je najobičnija glupost. To je farsa onih koji ne žele da učine ama baš nikakav napor za ono što žele. To je druga krajnost.

A ja, kao i obično, znam šta nije istina, ali ne znam šta jeste. Ne  umem da objasnim ništa više... Kod mene je situacija sasvim čudna: kad nešto jako želim, to nema šanse, ali baš nikakve šanse da se ostvari. E onda, kad ja dignem ruke i rešim da se manem uzaludnog truda, to ''nešto'' odnekud samo dođe, ostvari se preko noći, ali u trenutku kada mi više nije bitno. Izgleda da bi trebalo od svega u životu da odustajem, da bi mi se ostvarilo.  Ali nije lako odustati. Pogotovo meni, večnom inadžiji i borcu. 

 Da, a najbolje bi bilo da  uopšte i ne razmišljam o svemu ovome, nego da se latim ''nekog korisnog posla'', na primer, knjige iz predmeta koji je pun nepotrebnih sitnica koje mi nikada u životu neće trebati (visoko obrazovanje u Srbiji je još jedna bolna tema koju ne treba pokretati). Ali ne mogu. Ne sada. Potreban mi je odmor. Od svega! 

Upravo kada mi se ovako, kao danas, sve smuči, krenem da razmišljam o temi (ne)sudbine... Pokušavam da shvatim da li da i dalje budem budala koja se bori protiv vetrenjača (u slučaju da se snovi, ipak,ostvaruju, možda bi vredelo pokušavati) ili da se lepo prepustim slučaju, pa dokle stignem? Da, jeste, mlada sam,život je preda mnom, bla, bla, tu priču sam čula hiljadu puta. Ali oduvek sam želela da pitam i te starije, ''mudrije'', koji su sve ovo što ja prolazim već prošli, ''u vreme kad je sve bilo mnogo teže'': jeste li vi sada zadovoljni svojim životima? Niste? Kako to? Kako onda očekujete  od mene da se radujem životu i gradim svoju budućnost kad... ste je vi izgradili i niste nešto posebno srećni. 

Ceo život se nečemu nadam, čekam bolje, a onda samo žalim za prošlim danima! Ko je ovde lud (ako  mene izuzmemo, iz gorenavedenog će većina da mi odredi dijagnozu, osećam)? 

I znam da ću, čak i ovako revoltirana, nastaviti da se borim, koprcam, pokušavam da postanem ''neko''. A znam da se u ovoj zemlji  ne postaje neko dobrim prosekom, nego dobrim parama. Ali neka. Radiću. Da ne bude posle da zbog svog nerada ispaštam. Učim, trudim se i nabijam sebi još veću dioptriju (kao da mi ova moja već nije dovoljna) i još rizikujem da dobijem status okorelog štrebera (a to nikako  ne želim jer to nisam), a ni sama ne znam čemu sve to.

Ali, verujem da niko na ovom svetu ne zna 'čemu sve to'. Ima mnogih koji ''misle da znaju'', ali potpisujem da se varaju. Živimo po šablonu koji je odavno određen i ko iz šablona želi da izađe, iskopao je sebi grobnicu. Društvo će ga okarakterisati kao budalu, ludu, nekog  ko ne zna šta radi, i pošto ga potpuno odbace iz svog ''finog društva'', nastaviće da žive svoje ukalupljene živote.

Iz šablona nemam kud, a u šablonu mi se ne ostaje.