Here I go again

Nekad se pitam da li ja to postajem potpuno neosetljiva, nesposobna da osetim bilo kakvu emociju? 

Niko mi više ne nedostaje. Niko. Dovoljno mi je da znam da su mi članovi porodice dobro, ali uopšte nemam potrebu da budem sa njima. Dovoljno mi je da znam da su svi ljudi koje volim (da, ipak ih volim, ali se ponekad zapitam da li ja to emotivno otupljujem) dobro, pa makar ih ne videla sto godina. Ne znam.

Nekako se ne osećam kao stranac, gde god da sam. Dovoljno mi je da tu gde sam imam ljude sa kojima mogu normalno da razgovaram... Ali svejedno, ne verujem nikom. Nikom ne mogu da verujem stopostotno: kad te jednom iznevere, pređeš preko  toga, a onda i drugi, i treći, i stoti put, i onda emotivno otupiš. Kao ja, na primer. I bude me briga za sve. I da li me neko voli do ludila ili me mrzi iz dna duše.

 I onda... Uhvatim sebe kako se nerviram (ponovo) zbog jednog dečka..i kako sam srećna kad je tu i kako sam besna kad nešto nije kako treba. I NERVIRA ME! Ne želim da se zaljubim. Ne mogu ja to... Svi pre ili kasnije odu... Samo se luda Lola veže kao kreten i onda pati kad dođe vreme rastanka. A ono, svakako, mora da dođe. Prestala sam da verujem u trice, kučine i priče o princu na belom konju. Od svega toga, ja mogu da dobijem samo i isključivo konja, zbog kog ću, pre ili kasnije, propatiti. A ne želim to. Taman sam nekako ponovo sklopila svoje raspadnuto srce, zar da mi ga ponovo slome? Pfff, imam pametnijeg posla.

 http://www.youtube.com/watch?v=ixMY1jiiLSs

Je me fous des princes charmants,

leurs promesses, je les oublie,

ces voleurs de sentiments, au petit matin ils s'enfuient...

L'amour et moi, ça fait deux,

ne tombez pas amoureux,

l'amour et moi, ce n'est qu'un triste jeu,

ne tombez pas amoureux!! 

Da, Lola, ''ne tombe pas amoureuse'', ne zaljubljuj se. Uništiće te još gore nego pre, a ne želiš to.