Sreća je...
I tako se Lola seti da piše samo kada joj je svega dosta. Ono istina, kad je čovek srećan, nema vremena za kojekakve filozofije, jednostavno je srećan i uživa u tome. Sreća je nekako jednostavna. Ali tu jednostavnost je teško dostići. Čudno, zar ne? A mi mislili da je komplikovano nedostižno. Zapitajte se da li su vam životi jednostavni ili komplikovani? Ovo drugo? A zašto?
Prosto, zato što je komplikovano postalo uobičajeno. Zapravo, oduvek je i bilo. Komplikovano je uvek tu, na dohvat ruke. A teško je izvući se odatle, dok ovo jednostavno, naprotiv, uvek beži, izmigolji se iz ruku neprimetno i sasvim...jednostavno.
Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje.
Reče Andrić. I stvarno je tako. Ta kockica u životnom mozaiku zvanom sreća uvek fali, teško ju je pronaći. Ona je odsutna iz različitih pobuda: ili smatra sebe malom, nebitnom i suviše jednostavnom za taj naš ogromni mozaik, pa želi da pobegne odatle, ili joj je, pak, dosadno da se utopi u masu kockica i postane nevidljiva, samo jedna u moru njih, pa više voli da pobegne, da je jurimo, time nam pokazujući svoju važnost.
Kada je, nekim čudom, uhvatimo, i konačno popunimo mozaik, mi... Nismo sasvim srećni. Nemamo cilj kome bismo stremili i kockica za koju smo se vredno borili gubi svoj značaj. Utapa se u more kockica koje već posedujemo i mi smo opet nezadovoljni, tužni, neraspoloženi, želimo ''to nešto malo, potrebno za sreću'', potpuno zaboravljajući da smo svoj delić sreće već pronašli. Eto dokaza kako je jednostavnost pakleno teška. Tako je jednostavno: treba samo da cenimo ono što smo pronašli i da uživamo u onome za šta smo se borili, ali ne, mi volimo komplikovano, jer je to, avaj, lakše! Zašto je lakše? Ne zna se. Valjda je to čovekova iskonska potreba.
Zato se ne slažem kada čujem da neko ne ceni jednostavnost. Jednostavnost je retka pojava danas. Ona izumire u svakom pogledu (pa osvrnimo se, uostalom, i na kič i šund oko sebe, toliko o našoj ''jednostavnosti''). To je najteža stvar na ovome svetu: tako je jednostavno uživati u životu i radovati se malim stvarima i detaljima. A nama se to čini tako komplikovanim, te činimo suprotno: jurimo onu kockicu za mozaik, zaboravljajući da smo je odavno pronašli... I tako mi besciljno trčimo, smatrajući da imamo neki cilj, a ne vidimo koliko smo slepi i nezahvalni za ono što nam je život već pružio.
Da li ćemo ikada progledati?
A možda je sreća u traženju sreće, a ne u njoj samoj?
Lep tekst i poučan.Sreću zaista čine male i jednostavne stvari.Nekad sami tražimo suviše nego što je ostvarljivo i tu se pogubimo.Ipak sve što je lepo traje kratko..
Tako je, sve što je lepo traje kratko, ali mi ni u tom deliću sreće ne uživamo, nego shvatimo da smo ga imali tek kad on pobegne...
Sreću čine male stvari, a njih je mnogo, samo se treba osvrnuti oko sebe. Što znači da ćemo uvek, bez obzira na to što sve što lepo brzo prođe, moći da pronađemo neku novu, kako ja kažem, kockicu (delić sreće), koja će nas barem na kratko činiti srećnima i ispunjenima.
Što znači da se život svede na skupljanje kockica i uživanje u njihovom prisustvu :)
Nismo zadovoljni trenutnim stvarima zato što smo sigurni da možemo više. Bićemo srećni kad dostignemo maksimum. I tad, kad ga dostignemao, postavićemo nove ciljeve i boriti se za njih. Neprestano iznova i iznova. Uvek postoji cilj, a sreća je kad se cilj ostvari. A sve ostalo je život. Valjda?
Sve to teoretski lepo zvuči, ali je u praksi malčice drugačije :) ciljevi se ne ostvaruju uvek kada mi hoćemo, a nekada se i ne ostvare uopšte. Slažem se da treba postavljati nove ciljeve ako prethodne ostvarimo, čovek se za nešto bori dok je živ, ali nekako mi se čini da je lepša ona neizvesnost i potraga za ciljem, nego sam dolazak na cilj. Možda grešim, to je individualna stvar.
A i diskutabilno je šta je maksimum; čovek uvek hoće više i retko ko ceni ono što ima, u tome je poenta mog teksta. Ako poente uopšte treba da ima, pišem ono o čemu u tom trenutku razmišljam, a ne da bi postojala poenta...
Šta je maksimum..to je dobro pitanje..da li to postoji ? to je neka vrsta pohlepe, bez uvrede..jedna trka ka nečem a ne znamo dokle..do kosmosa..do kakvog maksimuma..Ko tako zeli da zivi, onda tome nikad neće biti ništa dosta ? biće u stilu..JA pa JA i SAMO MENI TREBA...Okrenimo se malo oko nas i uzivajmo u malim stvarima, u kockicama..skup malih kockica čini nas srećnim.
Upravo tako i ja mislim: treba da naučimo da cenimo sve kockice koje imamo, ali da u isto vreme ne želimo previše i znamo šta je granica. Jer ako granice nema, reč je o pohlepi, a pohlepa nikako nije dobra, vodi u propast.