Here I go again

Hahaha, i onda dođe dan kad mi kaže ''Površna si''. Zanimljivo. Kad bi znaooo, nesrećni čoveče, koliko misli meni prođe kroz glavu! Koliko misli koje tebi U ŽIVOTU pasti na pamet neće. Ali ne vredi, nekim ljudima ne možeš ništa da dokažeš, previše su tvrdoglavi. Ili se samo prave takvima u cilju da me iznerviraju. Nebitno. 

Površna sam zato što pokušavam da shvatim šta je sreća? Površna sam zato što se plašim da ne izgubim sve ono što smatram srećom? Površna sam zato što razmišljam o bilion sitnica u toku samo jednog dana? Površna sam jer mi je lakše da nekad ćutim i ne opterećujem druge svojom tugom? Površna sam jer pokušavam da usrećim druge?

U redu, površna sam. Mislim samo na druge, a ne na sebe. Stvarno sam budala. I stvarno sam površna. Treba da me bude sramota. Ja ne razumem suštinu stvari i nisam mudra kao oni koji mi to kažu. C'est la vie...

Ali nisam samo ja površna. Površno je i ''Blago cara Radovana'', da... Postaće i Bog površan, samo ako se na njega pozovem... 

Ne volim kad ljudi kažu svašta, pa neka je i u šali. Oni ne shvataju da je moje srce samo obična zakrpljena dronja. Iscepana milion puta. I da ono nema mnogo strpljenja i razumevanja za tuđe hirove i šale i kritike. Ne podnosi bol skoro uopšte. I ne treba mu mnogo da se raspadne u paramparčad, pa da više nikad ne bude sastavljeno. Ali nee, nije tebi žao. Ipak sam ja samo površna.

U to ime odoh da odsviram neku površnu pesmu i površne akorde, a onda odoh da spavam površnim snom.

I opet bi rekao ''much ado about nothing''. Nije about nothing, mon cher. Ja sve komentare shvatam možda čak i previše duboko. A ne bi trebalo, jer su površni. Ne znam ja ko je ovde lud.

Ali nije ni važno.

Važno je da moje površno srce-dronjak još uvek pomalo kuca. A ostalo... Kako bude. 

''Ne govori ništa više,

ne, ne pričaj mi sve te priče,

ne znam što bih, ne znam gdje sam,

opasna sam, već sam bijesna!'' :) 

I još:

''Ja prodajem srce. Veoma lako je ranjivo. Oduvek je bilo avanturista i skitnica. Pogađali ga neodbranjivo. Cena prava sitnica. Prodajem srce lako ranjivo, cena sitnica, prava sitnica!''

Baš mi odnekud pade na pamet ona priča o mladiću kome je otac poverio dve kutije: crnu i belu; belu je trebalo da otvori kad mu je najlepše u životu, a crnu kad mu je najteže. I u obe je pisalo ''proći će''. Samo je kvaka što sve lepo prođe za tren oka, a loše traje beskonačno dugo...

Tako bih volela da odem negde u tri lepe i ne mislim više ništa i ne gledam više nikog. Ne mogu. Majke mi moje. Svega mi je dosta. Dođeš da studiraš jezik koji si znao kao maternji i upropastiš se na studijama učeći nebitne stvari i zapostavljajući ono zbog čega si došao. Dno dna. 

Sve mi propada. Nekad mi je išla ili samo ljubav, ili samo nauka, na kratko mi je išlo i jedno i drugo, e sad mi na duže ne ide ni jedno ni drugo. Čudno je to kako sranja umeju da traju, a lepe stvari brzo prođu. Čudno, majku mu ja.
Koliko god bilo nedamski i prosto, Loli je lakše da barem psovkama istrese bes iz sebe. Bolje tako nego da polomi sve po kući i da se istresa na ljudima koji to ne zaslužuju. Mada, ima ONIH koji to zaslužuju, ali nećemo o njima. Oni se jednostavno zaboravljaju. Ćao. Tačka. Ja da izigravam budalu više nemam nameru. Gotovo je. Cilj je samo vratiti nivo jezika (francuskog, od srpskog sam digla ruke) koji sam imala pre. To je život. Sve ostalo su sitnice.

Parlati se mora. Živeti se ne mora. Huehue :3 Štreberski, ali je m'en fous. Ionako od ljubavi nema 'leba. Pre ili kasnije te uništi. :) Jebiga...

Jedan od dana kada sam tužna, a ni sama ne znam što. Da li je moguće da sam navikla da budem takva? Da li je moguće da uvek tražim problem tamo gde ga nema? Ili ga, ipak, ima?

Ne znam... Nekako je uvek sve ono što zavolim bežalo od mene. I imam paničan strah da će se to i ovog puta desiti. Jednostavno NE VERUJEM da lepo može meni da se dešava i upravo zato mi se sranja i dešavaju.

Jedno je sigurno: Lola jeste cura, ali je veće muško od  svih ''muškaraca'' s kojim je imala i s kojim ima posla. (da ne bude zabune, toga  je bilo malo, ali dovoljno da zaključim ovo).

Lepo mi je trenutno, super. Ali mi se čini da nešto počinje da ne štima. Ja razumem da neko nema vremena da po ceo dan priča i ne želim to, imam svoj život. Ali lepo je znati da te se neko seti, da neko misli na tebe. A u poslednje vreme sam ja ta koja se seti i misli. E pa ne može. Marš u tri lepe.

http://www.youtube.com/watch?v=7y3RjMEXBnw

''Ako treba da je kraj,

 neka se odmah desi,

ako treba da je bol, skupi ga i ponesi,

ako treba da je život samo duboka tuga,

ako ovo bude kraj, znaću da nije ljubav''. 

I šta je, dođavola, ljubav? Je l' to ono što ja obično prema nekom osećam, pa mi nije uzvraćeno? Ili možda, jeste,ali ja ne umem da prepoznam, i tako ću sve uništiti? Ja sam umetnik da sve uništim.
I što je najsmešnije: kad sve pokušavam namerno da uništim, ono se nekim čudom složi, a kad se najviše trudim, sve se ruši kao kula od karata.

Ništa mi nije jasno. Znam samo da...

''Bežiš od mene, ljubavi...''

 http://www.youtube.com/watch?v=7VJGje0WyxA

Lepo je doći u... pa ne svoj rodni grad, (jer ja ovde nisam rođena, nego upravo u gradu iz kog sam otišla)... ali u grad gde sam provela 15 godina (od mogućih devetnaest :D ) 

Sve je isto... Ali i nije. Nema starog društva, razbežali su se kud koji. Našli smo se, doduše, pre neki dan u kafiću gde smo stalno bežali sa časova... I na trenutak je sve bilo isto. Ali samo na trenutak. I koliko god da smo daleko i da se ređe viđamo, znam da svi novi prijatelji ne vrede koliko oni. Jer su ovi moji ludi. Neponovljivi. Znaju me. Znam ih. Koliko je samo večeri bilo koje smo proveli zajedno, svirajući gitaru pod obalom...

Lepo mi je i u Beogradu. Zapravo, jedva čekam da se vratim tamo... Jer mi neko užasno nedostaje! Dobra strana razdvojenosti je ta što shvatimo koliko nam neki ljudi znače.

Izgleda da mi ona moja budala znači mnogo. Samo što on to ne sme da skapira. Za svaki slučaj :D

Prolazim pored reke malopre... Siđem niz stepenice i nađem se na istom mestu gde je nekad nas 5-6 blejalo... Sve je isto. Samo što smo mi pobegli.

Evo, na primer sada... Dosadno mi je i hoću da prošetam. S kim? Jedno u Kragujevcu, drugo u Beogradu, treće ko zna gde... Ne vredi. Ništa više nije isto i shvatam da ja uopšte ne volim grad, nego ljude u njemu. Ovaj grad je imao smisao dok su moji prijatelji bili u njemu... Sad ima smisao zbog porodice, u redu... Ali nema više isti značaj kao pre. Jedino se zbog majke, sestre i brata vratim. Da oni nisu tu... Ne bih, sigurno. Beograd takođe ne volim zbog njega samog, nego zbog meni dragih ljudi u njemu.

Nije važno gde smo, nego s kim smo.

 http://www.youtube.com/watch?v=_fLlfEZwZ_A

Užasno mi nedostaje. A ja njemu? Videćemo... 

A vetar duuuva, duuuva, duuva...

Koliko god pesma bila dvosmislena, ovog puta je shvatam doslovno: vetar me ubija u pojam.

Dođe mi da pevam izmenjenu verziju one pesme:

''Bježi vjetre s prozora,

bježi vjetre s prozora,

da te nije, sad bi' ja

svoga dragog ljubila''.

Eto ti, vraže. Ceo vek ljubav ide po sistemu povuci-potegni, i sad kad ide lepo, vremenske prilike me zatvoriše u sobu.

Kaže:''Neće više ni vetar da nas zaustavi''.

Ajde da vidimo i to čudo.

Na faksu je sve super... Iz glavnih predmeta, bila bih 10.0 da su samo oni tu. Eeeh, ali izmišljeno je ono što se zove izborni predmeti i što normalnim ljudima vadi prosek, a meni ukopava! I to mi svuda fali poen :) Divno -_- 

No, nije loše ni ovako kako je. Kontam da negde mora da zavrne, ne može život da ti da sve savršeno. Što? 'bem li ga. Znam samo da ne može. Ali dobro, dok ljubav štima, progutaću i osmice i devetke (kako to štreberski zvuči, svesna sam :D )

Jooooo, neka ovaj prokleti vetar prestane da fijuče! Osećam se kao u horor filmu. Držim 24časovne koncerte, ali me komšije (još uvek) ne biju zbog preglasnog roknenrola (valjda im je, mučenicima, lakše da slušaju mene nego vetar), samo mi se gitara malo raštimuje s vremena na vreme, Ali ne mari...  

Imam vremena za sve, ali džabe kad nemam inspiraciju da ga iskoristim: vreme mi ubija svaku želju za pisanjem i čitanjem.

 I bacam se na filozofiju... All we are is dust in the wind. I jesmo. Pirne vetar i odnese nas. I ćao.

Jaoj, Lola, batali filozofiju. Vidiš da ti je vetar oduv'o mozak. Drž' se ti gitare... 

''A vetaaaar duva, duva, duva. I usta su nam sasvim suva. O je''.