Dust in the wind
A vetar duuuva, duuuva, duuva...
Koliko god pesma bila dvosmislena, ovog puta je shvatam doslovno: vetar me ubija u pojam.
Dođe mi da pevam izmenjenu verziju one pesme:
''Bježi vjetre s prozora,
bježi vjetre s prozora,
da te nije, sad bi' ja
svoga dragog ljubila''.
Eto ti, vraže. Ceo vek ljubav ide po sistemu povuci-potegni, i sad kad ide lepo, vremenske prilike me zatvoriše u sobu.
Kaže:''Neće više ni vetar da nas zaustavi''.
Ajde da vidimo i to čudo.
Na faksu je sve super... Iz glavnih predmeta, bila bih 10.0 da su samo oni tu. Eeeh, ali izmišljeno je ono što se zove izborni predmeti i što normalnim ljudima vadi prosek, a meni ukopava! I to mi svuda fali poen :) Divno -_-
No, nije loše ni ovako kako je. Kontam da negde mora da zavrne, ne može život da ti da sve savršeno. Što? 'bem li ga. Znam samo da ne može. Ali dobro, dok ljubav štima, progutaću i osmice i devetke (kako to štreberski zvuči, svesna sam :D )
Jooooo, neka ovaj prokleti vetar prestane da fijuče! Osećam se kao u horor filmu. Držim 24časovne koncerte, ali me komšije (još uvek) ne biju zbog preglasnog roknenrola (valjda im je, mučenicima, lakše da slušaju mene nego vetar), samo mi se gitara malo raštimuje s vremena na vreme, Ali ne mari...
Imam vremena za sve, ali džabe kad nemam inspiraciju da ga iskoristim: vreme mi ubija svaku želju za pisanjem i čitanjem.
I bacam se na filozofiju... All we are is dust in the wind. I jesmo. Pirne vetar i odnese nas. I ćao.
Jaoj, Lola, batali filozofiju. Vidiš da ti je vetar oduv'o mozak. Drž' se ti gitare...
''A vetaaaar duva, duva, duva. I usta su nam sasvim suva. O je''.