Here I go again

Koliko ja glupa i naivna umem da ispadnem! I koliko sam samo luda: u stanju sam da se nerviram oko nekog, da se živa pojedem, i da tom nekom ni reč ne kažem (iako bih rado bujicu osula po njemu!!). E pa ne može tako više. Mazohista više neću da budem, dosta je bilo. 

Sasuću u lice svakom šta imam. Niko me neće praviti budalom.
Jednom sam u životu pogrešila i trpela sve što mi je smetalo, i na kraju sam opet ja bila 'luda strana', i ta koja je ostavljena, uprkos svoj dobroti i ljubavi. Ma marš bre. Ni dobrota ni ljubav se više ne cene.

Sve njih treba zgaziti kao poslednje gmizavce. Čast izuzecima, ali ovo sa čim sam ja imala posla su sve sami beskičmenjaci. Nažalost, Lola to otkrije tek kad se za dotičnog već veže... Samo, ogrubela sam. Nisam tako emotivna kao pre. Mogu bez svakog. Sama sam se rodila, pa mogu sama i da živim: moje raspoloženje NE MOŽE da zavisi od nekog drugog, NE MOŽE, ne dozvoljavam.

Izbegavam svađu? Pa bolje svađa sa nekim nego izjedanje same sebe. Kunem se da ću od sada uvek govoriti sve što imam, pa makar izgubila tog nekog. Možda i nije za mene, pa je i bolje da ga izgubim tj. da se rešim bede. 

 http://www.youtube.com/watch?v=HfP8lVfbg5w

Tu m'as promis et je t'ai cru... TU ES FOUTU!

Nemam nimalo karaktera. Uvek se naoštrim da sve saspem ljudima u lice i na kraju ništa: sve je divno, bajno, sjajno, a to što sam se ja pojela, nikom ništa, je l'? E pa više neće biti tako, zaklinjem se.  

I tako se Lola seti da piše samo kada joj je svega dosta. Ono istina, kad je čovek srećan, nema vremena za kojekakve filozofije, jednostavno je srećan i uživa u tome. Sreća je nekako jednostavna. Ali tu jednostavnost je teško dostići. Čudno, zar ne? A mi mislili da je komplikovano nedostižno. Zapitajte se da li su vam životi jednostavni ili komplikovani? Ovo drugo? A zašto? 

Prosto, zato što je komplikovano postalo uobičajeno. Zapravo, oduvek je i bilo. Komplikovano je uvek tu, na dohvat ruke. A teško je izvući se odatle, dok ovo jednostavno, naprotiv, uvek beži, izmigolji se iz ruku neprimetno i sasvim...jednostavno. 

 Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje.

Reče Andrić. I stvarno je tako. Ta kockica u životnom mozaiku zvanom sreća uvek fali, teško ju je pronaći. Ona je odsutna iz različitih pobuda: ili smatra sebe malom, nebitnom i suviše jednostavnom za taj naš ogromni mozaik, pa želi da pobegne odatle, ili joj je, pak, dosadno da se utopi u masu kockica i postane nevidljiva, samo jedna u moru njih, pa više voli da pobegne, da je jurimo, time nam pokazujući svoju važnost.  

Kada je, nekim čudom, uhvatimo, i konačno popunimo mozaik, mi... Nismo sasvim srećni. Nemamo cilj kome bismo stremili i kockica za koju smo se vredno borili gubi svoj značaj. Utapa se u more kockica koje već posedujemo i mi smo opet nezadovoljni, tužni, neraspoloženi, želimo ''to nešto malo, potrebno za sreću'', potpuno zaboravljajući da smo svoj delić sreće već pronašli. Eto dokaza kako je jednostavnost pakleno teška. Tako je jednostavno: treba samo da cenimo ono što smo pronašli i da uživamo u onome za šta smo se borili, ali ne, mi volimo komplikovano, jer je to, avaj, lakše! Zašto je lakše? Ne zna se. Valjda je to čovekova iskonska potreba.

Zato se ne slažem kada čujem da neko ne ceni jednostavnost. Jednostavnost je retka pojava danas. Ona izumire u svakom pogledu (pa osvrnimo se, uostalom, i na kič i šund oko sebe, toliko o našoj ''jednostavnosti''). To je najteža stvar na ovome svetu: tako je jednostavno uživati u životu i radovati se malim stvarima i detaljima. A nama se to čini tako komplikovanim, te činimo suprotno: jurimo onu kockicu za mozaik, zaboravljajući da smo je odavno pronašli... I tako mi besciljno trčimo, smatrajući da imamo neki cilj, a ne vidimo koliko smo slepi i nezahvalni za ono što nam je život već pružio.

Da li ćemo ikada progledati? 

A možda je sreća u traženju sreće, a ne u njoj samoj?  

Ne znam šta će dalje biti. Ne znam koliko će trajati. Ali u ovom trenutku sam srećna. A sadašnjost je i najbitnija. 

Kako bude. A moglo bi da bude dobro, za promenu. E tako.

Kockica leda je srećna. Konačno i to da mogu da napišem  

Kažu: misli pozitivno, pa će ti se lepe stvari dešavati. Kažu mi da sam pesimista, pa mi se, jelte, zato dešavaju ružne stvari... 

I ja onda počnem da budem optimista, čisto za  promenu. I ništa. Samo još gore razočaranje: kad  očekuješ nešto loše, pa se desi dobro, još se i obraduješ, a kad, kao optimista, očekuješ sve najbolje, a desi ti se loše, e onda si očajan.

Pošto se sranja svejedno dešavaju (meni barem), onda bolje da budem pesimista, možda se nekad nečemu i obradujem... Nema 'leba od mog optimizma, ne vredi. Probala Lola, al' ne radi nešto, ne funkcioniše.
Negde tamo postoje ljudi koji se vole. Negde tamo postoje cure kojima su momci divni, sjajni, verni. Negde tamo postoje ljudi kojima je lako da uče, koji uživaju u svakom novom danu, koji ne gube vreme na pogrešne ljude.

E, ja nisam jedna od tih ljudi. Previše su oni ''negde tamo'' da bih ih pronašla i mogla da se ugledam na njih. Ja... I ne znam gde su oni. Ali čula sam da postoje.
Ja imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid. I ni mrdnuti odatle!! Želela bih ja da izađem iz njega, ali čim kročim van, uvek me sačekaju samo bol, tuga, nemir, nervoza. Ne želim to. Muka mi je više. Dosta mi je svega. Mrzi me da dišem,a kamoli bilo  šta drugo. I sad, kao, treba da spremam kolokvijum. Pa i hoću. U mom malom svetu jedino za knjige i jeste ostalo malo mesta. Tužno je to. Nemam kud. Tu sam gde sam i... Možda nekad  i izađem iz svega ovoga... Ali po svemu sudeći, neće se to skoro desiti. 

''Je suis las de tout comme un chardon séché qui n'est plus bon qu'à jeter.''

La nausée. Mučnina. To osećam. 

Da li da verujem u njegove reči? Ne znam. Zbunjena sam. Sve je to previše lepo da bi bilo istinito. 

No, amore, no ti credo più!

Ne verujem  ti više. A želela bih. Toliko vremena je prošlo i toliko toga se izdešavalo da ja... ne verujem da ti mene voliš kao što tvrdiš. A s druge strane ja... Znam šta osećam. A ne želim to. Jer... svako ko stvarno voli ne prolazi dobro. Ja se vežem kao kreten. A momcima je svejedno. 

Mislim, generalno gledano... Al' ovaj... Mi je misterija. Stvarno. Ja, u suštini, znam da me voli... Ali nisam sto posto sigurna. E sad, ta nesigurnost  je većim delom neosnovana i dolazi otuda što ne mogu da poverujem da meni nešto lepo može da se desi. A onim manjim, ali ne manje bitnim delom, je osnovana, jer su muškarci svi isti (čak i oni sami to priznaju, potvrdio mi najbolji drug, stvarno).

''Let's get together,

maybe we can start a new phase...

I'm tired of usin' technology,

I need you right in front of me.''

Da. A kad će i da li će  početi ''new phase''... Ne znam. Je ne sais pas.  

Dođu tako vremena... Kad dragi ljudi moraju da odu iz vašeg života. 

Deda je otišao zauvek. Moj dragi deda, najbolji na svetu... Ne vredi. Plakanjem se ništa ne postiže, on ne bi voleo da me vidi uplakanu. Pa ipak... Teško je.

I u takvoj situaciji vidiš ko ti je prijatelj a ko ne. Ko čovek a ko ne.

I zahvalna sam Bogu na divnim ljudima koje imam oko sebe, to su pravi prijatelji.

Život ide dalje. Bez obzira na sve. Ali teško mi je. Baš baš. Za jedan dan mi se srušio čitav svet. Izgradiću ga ponovo. A deda će mi uvek ostati u najlepšem sećanju... I u srcu.

Molim Boga da mi da snage da prebrodim sve ovo.  

Kad ti više nije ni do čega i samo moliš Boga da deda preživi još koji dan i da ga vidim još jednom samo. Ne tražim mnogo.

Zašto je život tako kvaran?

U redu, svesna sam da niko ne živi večno, ali zašto on mora da se muči tako? Zašto? Čime je to zaslužio?

A sećam se...

Ja, onako malo, loknasto, ludo, i moj deda; u mojim očima on je bio čovek koji sve može, koji zna hiljadu priča, koji bi svet mogao da prevrne za svoju unuku... I onda se razboleo.

 I tako bolesnog i indiferentnog, uvek ga je zanimalo kako mi je u školi, kako mi je na faksu; znao je šta ću da upišem, ne znam samo odakle. Upamtio je verovatno da sam o tome razmišljala...

Moj deda. Šaljem ti svu moguću energiju da izdržiš. Mislim da ću doći za neki dan. Kažu mi roditelji da ne propuštam faks, ionako ništa ne mogu da pomognem. Znam ja to... Ali ne razumeju oni!

Kako čovek nije svestan svoje sreće dok je ne izgubi. Ili dok nije na putu da je izgubi. Koliko me je samo puta mrzelo da odem tamo, te škola, te ovo, te ono... A sad bih sve prodala da vratim jedan, samo jedan jedini trenutak. Kad smo svi na okupu. Kad sva deca igraju karte, a ja sedim sa dedom i slušam njegove priče. I igram šah sa njim. I uvek pobeđujem... Sumnjive te moje pobede, ali ne mari. I znam da me voli. I znam da se nikad ne ljuti na mene. I znam... Da ću da poludim ako ode tek tako... A da mi ni reč ne kaže.

Molim te... Izdrži! <3 :( 

Ma jebiga. Ljubav ipak za mene ne postoji. Svakom Bog da neki talenat. Ali isto tako i antitalenat. Evo, na primer, ja sam antitalenat za ljubav. To jest ima neka sila koja mi koči svaku mogućnost za sreću. Najstvarnije!! 

Ali zašto onda imam mehanizam da se zaljubim kao budala, a u isto vreme da odbijam od sebe sve one koji mi se sviđaju?

I to uvek isto: mogu ja tom nekom i da se svidim, baš baš, ali čim ja počnem da se zaljubljujem, taj 'neko' pobegne glavom bez obzira! Helou, dečko, nisam te zaprosila, čoveče! 

Ne vredi. Uvek ista priča. Uvek isto sranje. Muka mi je. Zašto ne mogu, kao svaki pravi i normalni štreber, da se zaljubim u knjigu? To bi još i bilo korisno, barem bih na ispitima prošla dobro. Ovako živa nisam šta će biti. Ne uči mi se. Ništa mi se ne radi. Ni ne živi mi se. A da se ubijem, e pa ni to ne mogu. Plašim se toga, kao što se momci plaše mene, otprilike :D

I need a hero. I'm holdin' out for a hero 'till the end of the night. He's gotta be strong and he's gotta be fast and he's gotta be fresh from the fight. 

Da. A je l' postoji takav... za mene? Mislim da ne. 

Zašto uvek tražim razlog da se nerviram? Čak i kada je sve u najboljem redu, ja uvek nađem neku glupost i od komarca napravim magarca! Ali uvek! Uvek! 

Da li je moguće da sam navikla da budem depresivna, pa mi prosto čudno kad to ne moram da budem?

E pa evo, od danas menjam to. Obećavam da ću da budem srećna i raspoložena čak i kad nemam nekog posebnog razloga za to.

Neka pričaju ljudi šta hoće, neka izmišljaju. Ne tiče me se. Neka pada sneg napolju i neka bude hladno. Ni to nije strašno ni smak sveta: i u zimi može da se uživa, a brzo će proći. Imam uskoro kolokvijume i ispite? Pa dobro, neko bi sve na svetu dao da je živ i zdrav i da može da ih sprema. Neko bi sve na svetu dao da je upisao fakultet.

Učim bre k'o konj, a i ne moram toliko jer realno znam 90% onoga što treba da se zna. I eto, čak i kad nešto nije dobro, moraće da se sredi na kraju. Lola se od danas više ni za šta ne nervira. E tako. A ostali mogu samo da probaju da je nerviraju, ona je kao zid od kog se svaka nevolja odbija.......

 http://www.youtube.com/watch?v=ItMH5SKoFxE