Here I go again

I tako Lola sve hoće da uradi, ali  vremena nema, a i kad, najzad, nađe malo vremena, to vreme joj služi jedino za odmor. Gledam koliko sam samo romana počela da pišem i ništa. Koliko sam samo  toga počela da učim... Zato ljudi imaju utisak da ja sve znam :D Eh...

Rešila sam da usavršim još neki jezik, osim francuskog, njega već znam saaasvim dovoljno, a i još ću ga usaavršavati. Nešto mi je italijanski primamljiv u poslednje vreme, pa planiram njime da se bavim. ALI LOLA OBEĆAVA da će, poput francuskog, doterati  i italijanski do nekog lepog nivoa, a ne samo kao ruski:  добрый вечер, спасибо i to je to. Što je najgore, razumem ja super šta ljudi pričaju, ali ne znam sama rečenice da sastavljam, a to je najbitnije. No... 

Lola mnogo toga želi, ali je lenja da to i ostvari. Rešila je da to ove godine promeni. I uspeće. Obećavam! 

I šta znam, nekako je sve dobro za sada. Samo ja, kao večiti skeptik, večito imam strah da nešto ne pođe po zlu. Umesto da uživam tu gde sam. Ne, ja uvek nađem razlog da se nerviram. Dokle više? Niko ne zna... 

I tako, najgore smo prošli: iz najtežih predmeta izvučem desetke :D a na kraju ću one najlakše da upropastim. Briga me i za to. 

I tako, ume život da bude lep, samo što nikad ne može sve da bude potaman: kad ljubav super ide, faks koči i obratno... Trenutno su tu negde, ali ljubav malčice stagnira. No, kako bude. Lola nema nameru da se nervira.

Uželela sam se gitare. I svirki pod obalom. I kafe sa mojim ludacima iz srednje... Ako ništa, gitara je i dalje tu, smorila se tokom mog ispitnog roka. I idemooo: ''Too što sam bio, to sad crna zemlja pokriva (ne, ne, ne, ne :D )...'' E mol, G, D, A... Akordi. Pa volim tih šest žica više nego išta. 

i ne znam šta mi se dešava. Želim nešto da promenim, a ne znam šta. Valjda čovek, kada mu je sve u životu u redu, ima potrebu da nešto upropasti. Samo ja ne želim da nešto upropastim, ali bojim se da ću to da učinim. Za početak, svoju frizuru. NEE! Samoj sebi sam kontradiktorna. Tako to biva... Što bi rek'o Balašević: ''Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna...'' 

Možda previše snivam? A možda sam previše realna? Opet kontradiktornost.

A možda je sve u životu jedinstvo suprotnosti i kontradiktornost?

Lola se opet uplela u filozofiju. Ali nekog posebnog odgovora ne nalazi jer ga i nema. Niko još nije otkrio pravi smisao života, ali svako od nas teži da svom životu da svrhu, i da njoj teži i nju sledi.  

A šta je Lolin smisao? Eh, to bi i ona volela da zna.  

''Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje!''

Da li ja samo verujem ili stvarno volim? Ili volim, a ne želim da priznam to? Ili nešto deseto? Pojma nemam. I ne znam ni zašto razmišljam o tome. Ja uvek previše razmišljam i ne umem da cenim i uživam u onome što imam. Nervira me ta moja osobina! Mnogo. Previše je lepo ovo što mi se dešava da bi bilo istinito. Ali Lola je valjda, nakon svih muka i patnji zbog raznih idiota, konačno zaslužila da bude srećna... I kad ima priliku, ona u njoj ne ume da uživa. jer je kreten večiti.

Blenemo kao kreteni u zvezde. I briga nas. I vidimo u njima sve: od pesničke lepote do haosa. Niko drugi ne bi razumeo šta ja vidim na tom običnom nebu. I niko ne bi razumeo sve moje mane i vrline i nesređene misli. I niko nema više strpljenja za moje tirade i beskonačne romane od poruka. I niko... Nije spremniji za raspravu o najrazličitijim temama. I niko me nikad nije tako voleo. A ni ja nisam nikog tako volela, priznajem, evo. I ne znam. Sve mi čudno. 

I ne znam zašto uopšte opterećujem mozak pitanjem: šta će dalje biti?

Biće šta bude. A biće dobro valjda. Jer ako vredi, neće propasti. 

Lola treba da nauči da živi SADA i OVDE, a ne u prošlosti, budućnosti, drugoj dimeniziji i šta ti ja znam gde sve ne.

Sadašnjost je jedino što se računa.

Budućnost je bitna. 

Prošlost nije bitna. Možda jedino kao lekcija za budućnost

Upamtiću to.  

 http://www.youtube.com/watch?v=Rx_APcTyIUg

 Love you forever and forever. Love you with all my heart. Love you whenever we're together. Love you when we're apart.

Eh, preživiš prvi deo ispita, a oni izmisle još jedan. Majku im. A kako bude. MUKA MI JE više od pričanja o faksu, te odmah na početku bataljujem tu temu. 

A čekaj, Lola, koje se ti teme to držiš?

Ne znam ni sama, iskreno. Umesto da budem srećna što sam položila (makar i deo) i što imam nekog kome je, jelte, stalo do mene... I do koga je meni stalo... a ne želim jer se samo nerviram, a on je kreten :D no...

kako vreme prolazi, sve više mislim na svog dedu... i tek sad mi dolazi do mozga da je zauvek otišao! I posle evo već mesec ipo dana ja i dalje svaki put kada razgovaram sa babom na vrh jezika imam rečenicu: ''Kako je deda?'' NE MOGU. Ne mogu da poverujem! I svakim danom sve više to shvatam i..plačem. Kao derište malo, ono najgore. Znam ja sve, znam da time ništa neću promeniti, da je tako moralo biti, da je pre ili kasnije to moralo da se desi. Ali... Mozak mi uporno odbija realnost.

Ja... znam da je na neki način on i dalje tu. Znam. Znam i to koliko me je voleo i kako niko nije smeo popreko da me pogleda i lošu reč da mi kaže... I stalno sam ga ganjala da mi priča priče. I smišljao ih je, mukica, prisećao se čega god je mogao i to bi svaki put bilo nešto stvarno genijalno: i poučno i duhovito u isto vreme.

Ukratko: jedan genijalan čovek prema kome život nije bio baš tako pravedan... Ali teši me činjenica da je imao prilike da se igra sa unučićima, da nikada nije bio sam... Ali nekad se pitam: da li je znao koliko ga volim? Videla sam ga poslednji put dva meseca pre nego što je umro.. Jer od faksa nisam mogla da stignem da odem. I grize me savest! Svesna sam da ništa nisam mogla da promenim, ali... Ne mogu da opišem koliko me sve više boli činjenica da NIKAD VIŠE neću porazgovarati sa njim, nasmejati se, našaliti...

Ne znam.  Kaže mi dečko da fizičko nestajanje ne znači i konačni kraj i da su ljudi koje volimo i koji nas vole uvek sa nama. Znam ja to. Jeste. To me i teši donekle...

I tako eto Lola stalno ima nešto što je jede. Valjda to tako mora.  

Jaoj. Prvi ispit sutra. E pa briga me, jeste prvi ispit na faksu, ali ne prvi ispit inače, polagala je Lola to i pre i to u mnogo komplikovanijim uslovima, na istom stranom jeziku. 

Ne osećam bre ništa. Nikakvu tremu. Valjda će me stići sutra. A možda i neće... Ja samo znam da ovu knjižurinu više ne mogu da gledam!! Valjda je nešto ostalo u ludoj glavi. Ako nije... E pa šta ću ja. Lola je učila po prvi put u životu i nada se da će dobro proći.

Que sera - sera.  Nemam snage da se nerviram. Nemam čime. Otišla sam sa živcima i ne znam kad se vraćam :D 

Nije nikakav datum izazvao ovo razmišljanje, nego jednostavno slušam nešto danas ceo dan Poslednju igru leptira, i po ko zna koji put shvatam kakav je taj čovek bio kralj. I kako su mu pesme i slatke, i lude, i genijalne, i dirljive u isto vreme. 

 http://www.youtube.com/watch?v=0wDtcnTlsRE

''Nikad nisam žalio, al' neki put poželim... Da ljuuuuubiiim te, kao da nikad nisam, ljubim te, pa makar proklet da sam...'' 

ili ''Osećam se blesavo'', kao ja ovih dana.

I Ruska čokolada. I još mnoooge druge.
Srce od meda. Kocka od leda. I ti...

 http://www.youtube.com/watch?v=KBCsG4WBvlY

 ''Havajski topla noć i vazduh... havajski san :3 ...došli smo sa havajske obale, imamo havajske navike'' eh, i već sam na Havajima, makar kroz pesmu.

''Volim te, napis'o sam u svesku, zajedno smo piškili u pesku''.

''Mozak mi pomeraš, a ništa ne shvataš. Misli mi preturaš s kraja na kraj''.

''Mesečina u čaši. Živiš na slikama. Ne diram prašinu. Dobro je biti sam...Nestala si u gužvi. Nisam te vraćao.Uvek ostaje nešto što nisam rekao...''

Genijalan čovek. I obožavam njegove pesme. I njegove fore. I tako, morala sam da napišem ovih nekoliko redova. Kad se već o njemu tako malo priča, moram barem ja na svom beznačajnom blogu.

''Nek' bude dan kad divlje ptice krenu, preko istog mosta ja ću preći. Ako me tamo čeka tvoja senka, ništa neću reći. Jer biću samo trag čoveka. I biću vođa skitnica...''

 A o Kursu za šmekere da ne govorimo :D

I ne želim više ništa da napišem. Ovo je tekst isključivo o Neši. Ničim izazvano.. Možda emocijama koje njegove pesme izazivaju u meni.  Ne znam. Znam samo da ih celo veče slušam.   <3

Ako do sada nisam spremila ove šugave ispite, neću ih spremit' ni za ova tri dana, sigurno. Dosta bre više, Lola. Nemoj da si štreber. 

Znam ovo. Položiću. Solidno sasvim. (kažu da treba misliti pozitivno, evo mislim)

Osećam se skroz blesavo. Nit' znam nit' ne znam. Ništa. Ni da li znam ili ne znam sve ove silne lekcije. Ni da li me on, jelte, voli ili ne... Mislim, da li da verujem u to što kaže da me voli? I tako Lola meša školske i ljubavne misli i na kraju će dobiti neku, što bi rek'o Čkalja, nekorisnu masu. Ne može bre Lola i jare i pare, kažu ljudi da ne može. Zato se valjda i boriš protiv vetrenjača, da im dokažeš suprotno...

Faks je, naravno, na prvom mestu. Valjda ga neću zeznuti. Uzdam se u svoj šašavi mozak koji je uvek znao sve i bez učenja... A sad sam još i učila, ja, ej!

Pakujem bre stvari i odo' u svoj grad. Mada je Beograd po rođenju moj grad, ali ne... Bežim ja :D Na dan-dva samo. Ne želim da Božić provedem sama ovde. 

Ostaje mi da molim Boga za pamet i malo sreće. uzalud znanje ako sreće nema...

A Dotični.... On je tek posebna priča. Ludak :D

Ne znam, šta god da bude,  bitno je da sam sad srećna. 

Što bi rek'o Čorba: ''Danas mogu da se zezaaam, a za sutra stvarno ne znam''.

I tako Lola kulira usred sobe, okružena knjigama (kao najveći štreber, Bog te :O ), i na kraju čujem zvuk svog mobilnog, budim se, i kontam da spavam na podu, posred knjige iz kulture koju do malopre onako revnosno iščitavah... Strašna sam, stvarno. I onda rešim da se manem knjige jer ću u suprotnom početi da je sanjam i drogiram se muzikom. Paaank, život moj. I onda naglo pređem na francusku akustiku. I onda završim sa gitarom u rukama. Trebalo bi da ručam nešto? Ma idi bre, ne mogu da silazim, pa ko sad da ostavi gitaru. Da, ovaj, i knjige :3

'zem ti studentski život. Kafa, spavanje, knjiga, gitara i u krug.

Lola, biće sve dobro na kraju. Uve

Nova godina. Svi se uvek raduju novom početku, svako će nešto: ''od sledeće godine'' promeniti... Ja nešto više gubim veru u to. Šta će se bre promeniti? Broj na kalendaru jedino. I kasnije i broj godina (samo što me to još ne brine jer ih ionako nemam mnogo). Jedino što zaključujem je da vreme nenormalno brzo prolazi, da se ljudi ne menjaju, a i ako se promene, onda jedino na gore. Pesimistična misao i nimalo u novogodišnjem duhu, ali šta ću. Pišem ono što osećam. 

 http://www.youtube.com/watch?v=xwtdhWltSIg

Oh, no, I said too much, I haven't said enough...

Ne znam ni šta bih rekla. Deda Mraz ne postoji. Niti išta tome slično. Zamišljanje želja je besmisleno..Jedino što ima smisla je da sebi postavimo ciljeve i da njima težimo (ali ciljeve čije ostvarenje zavisiod nas samih. Ljubav tu ne spada jer ne zavisi samo od nas, nego i od druge strane. No... )

Želim srećnu novu svima: neka me se klone oni koji me ne vole, a oni koji me vole neka to i dokažu, ja stvarno ne mogu da čitam misli. Reči su reči, a dela su dela.

Lola, želim ti više pameti. Sve ostalo će doći...