Here I go again

Užasan dan. Ne znam zbog čega. Da, jednostavno sam ustala sa idejom da će mi dan biti očajan, hiljadu gluposti mi je prošlo kroz glavu, i svaka, ali svaka od tih gluposti mi se desila! Zašto se ne desi nešto dobro tako lako, a ne samo gluposti? Dobro mogu da zamišljam i sanjam do sutra, nešto neće da se ostvari. Ma...

Uzmem gitaru. Sviram dok mi ne dosadi. Sviram beskrajno. Osećam da se u tih šest žica nalazi ceo moj svet. Osećam da me tih šest žičica razumeju; ko bi rekao da strune leče strune (ako tako nazovemo moje nerve, napete kao strune koje su na ivici pucanja). 

Gitara nikad neće otići. Gitara me nikada neće izneveriti. Zavisi isključivo od mene same. Od mojih prstiju. Od mojih glasnih žica. Od moje duše. Postaje deo mene same. Do te mere da mi prsti  dobijaju miris bakra. Miris metala. Eh, kada bi i srce moglo da mi bude metalno. Bakarno. Ma i olovno, na kraju krajeva, samo da ništa više ne može da ga povredi. A ovako imam... Pa, pokušaj srca. Nešto što je nekad bilo srce, a sad je samo masa sastavljenih delića. Kad biste sastavili slomljenu čašu, da li bi ona bila ista kao pre? Svakako da ne bi. A tako sastavljenu bismo je, svakako, stavljali dalje od ivice stola, da slučajno ne bi pala.

Tako i ja. Sklanjam se od ljudi. Da me ne bi slučajno povredili. I teško mi je da budem tako  udaljena. Ali još mi je teže kad me slome. Ne mogu ja to. Ne želim. Ne...

Ne znam. Mislim da niko ne može da me voli toliko... Sve je to samo puko glumatanje. Prenemaganje. A loši su glumci. Svi su kao prijatelji. Svi me kao vole. Svi mi  se kao smeškaju. Svi mi glume neku diplomatiju! Nosite se bre svi. Ja stvarno ne mogu više ovako. Želim da se nešto promeni. Ali ne znam kako. Ne znam kud. ne znam.... Više ništa.

Tako bih volela da mogu da odem na neko daleeeko pusto ostrvo, jedem mandarine na nekoj plaži, sviram gitaru, plivam i uživam u odsjaju sunca u moru.

Muka mi je od svih. Ne verujem nikome. Ni prijateljima. Ni ''prijateljima''. Ni neprijateljima. Muka mi je od njihovih maski. Muka mi  je od razočaranja.

''Ja sam rođen namrgođen. Želim da se razveselim. Tražim smešno, neuspešno! Manjak sreće se nameće.

Sav sam zbunjen i pokunjen. Na sve kivan, depresivan. Sve je mračno. Beskonačno. Sav sam sluđen i otuđen. Niz problema. Smeha nema. Ko ih reši, taj se smeši.

Neće biti bolje, uzdah mrzovolje! Život je mnogo kvaran, ja sam razočaran. Stalno sebe ložim da se oraspoložim, da nešto lepo čujem, da se  obradujem. Ja sam rođen namrgođen!'' (Riblja Čorba)

Nekad se pitam da li ja to postajem potpuno neosetljiva, nesposobna da osetim bilo kakvu emociju? 

Niko mi više ne nedostaje. Niko. Dovoljno mi je da znam da su mi članovi porodice dobro, ali uopšte nemam potrebu da budem sa njima. Dovoljno mi je da znam da su svi ljudi koje volim (da, ipak ih volim, ali se ponekad zapitam da li ja to emotivno otupljujem) dobro, pa makar ih ne videla sto godina. Ne znam.

Nekako se ne osećam kao stranac, gde god da sam. Dovoljno mi je da tu gde sam imam ljude sa kojima mogu normalno da razgovaram... Ali svejedno, ne verujem nikom. Nikom ne mogu da verujem stopostotno: kad te jednom iznevere, pređeš preko  toga, a onda i drugi, i treći, i stoti put, i onda emotivno otupiš. Kao ja, na primer. I bude me briga za sve. I da li me neko voli do ludila ili me mrzi iz dna duše.

 I onda... Uhvatim sebe kako se nerviram (ponovo) zbog jednog dečka..i kako sam srećna kad je tu i kako sam besna kad nešto nije kako treba. I NERVIRA ME! Ne želim da se zaljubim. Ne mogu ja to... Svi pre ili kasnije odu... Samo se luda Lola veže kao kreten i onda pati kad dođe vreme rastanka. A ono, svakako, mora da dođe. Prestala sam da verujem u trice, kučine i priče o princu na belom konju. Od svega toga, ja mogu da dobijem samo i isključivo konja, zbog kog ću, pre ili kasnije, propatiti. A ne želim to. Taman sam nekako ponovo sklopila svoje raspadnuto srce, zar da mi ga ponovo slome? Pfff, imam pametnijeg posla.

 http://www.youtube.com/watch?v=ixMY1jiiLSs

Je me fous des princes charmants,

leurs promesses, je les oublie,

ces voleurs de sentiments, au petit matin ils s'enfuient...

L'amour et moi, ça fait deux,

ne tombez pas amoureux,

l'amour et moi, ce n'est qu'un triste jeu,

ne tombez pas amoureux!! 

Da, Lola, ''ne tombe pas amoureuse'', ne zaljubljuj se. Uništiće te još gore nego pre, a ne želiš to.  

A zbog čega ljudi misle da sam TAKO naivna? Zašto? Da li to meni na čelu piše ''naivčina'' ili prosto odajem utisak budale koju svako može da izradi kako hoće?

I kako posle da verujem ljudima? Taman kad počnem da verujem nekom, taj me razočara i izneveri i onda sam tužna neko vreme (što ubija u pojam), a onda, kad se oporavim, još mi je teže da bilo kome verujem i tako redom, u nedogled, vrtim se u začaranom krugu.
Neću bre više nikom da verujem. Mislim da je to jedino rešenje. Jedino tako neću nikad moći da budem izneverena. Nema mi druge.

Ja sam od  obih budala koje se lako vezuju za  ljude. A ti ljudi, pre ili kasnije, ispadnu stoka.

Onda ja rešim da malo odem u njihov tabor po sistemu ''ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se'', i onda i ja budem stoka. Ali na kratko, ne umem. A i ispadnem idiot prema ljudima (malobrojnim) koji to ne zaslužuju.

Ne znam šta da radim i kako da se ponašam i da li ikome da verujem. Pojma nemam.

Meša je rekao: ''Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju''.

 I još je rekao:''Opet sam sam. Možda je i najbolje tako, ne očekujes pomoć i ne bojiš se izdaje. Sam. Učiniću sve što mogu, ne uzdajući se u podršku koje nema, i onda je sve moje što postignem, i zlo i dobro''.

I tako, mnogo toga je taj divni čovek rekao, te nema potrebe da ja objašnjavam kad objašnjenje već postoji. Mogu samo da dodam da je osećaj grozan. Ali bar znam na čemu sam. I raspoloženje mi neće zavisiti od nekog drugog, nego isključivo od mene same. Zapamti, Lola, isključivo od tebe same. Jer nikog drugog nije briga za tebe. Zašto bi onda tebe bilo briga za njih?

 Čovek treba da se odrekne svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbježni. Moramo se odreći ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.”

Meša Selimović

Oduvek sam se pitala da li je čovek sposoban da utiče na ono što će mu se desiti, ili pak postoji ono što se u narodu zove ''sudbina''. 

Više ne verujem ni u jedno ni u drugo!  

Oduvek su me ohrabrivale one optimistične krilatice:''Ako nešto stvarno želimo, to će se i ostvariti'', ''Vera je najbitinija, vera u uspeh je što i pola uspeha''... Da je to zaista tako, svima bi se dešavalo ono najbolje. A to i te kako nije slučaj.

S druge strane, prepustiti se slučaju uz opravdanje ''To je negde tako zapisano, ne mogu ja to ništa'' je najobičnija glupost. To je farsa onih koji ne žele da učine ama baš nikakav napor za ono što žele. To je druga krajnost.

A ja, kao i obično, znam šta nije istina, ali ne znam šta jeste. Ne  umem da objasnim ništa više... Kod mene je situacija sasvim čudna: kad nešto jako želim, to nema šanse, ali baš nikakve šanse da se ostvari. E onda, kad ja dignem ruke i rešim da se manem uzaludnog truda, to ''nešto'' odnekud samo dođe, ostvari se preko noći, ali u trenutku kada mi više nije bitno. Izgleda da bi trebalo od svega u životu da odustajem, da bi mi se ostvarilo.  Ali nije lako odustati. Pogotovo meni, večnom inadžiji i borcu. 

 Da, a najbolje bi bilo da  uopšte i ne razmišljam o svemu ovome, nego da se latim ''nekog korisnog posla'', na primer, knjige iz predmeta koji je pun nepotrebnih sitnica koje mi nikada u životu neće trebati (visoko obrazovanje u Srbiji je još jedna bolna tema koju ne treba pokretati). Ali ne mogu. Ne sada. Potreban mi je odmor. Od svega! 

Upravo kada mi se ovako, kao danas, sve smuči, krenem da razmišljam o temi (ne)sudbine... Pokušavam da shvatim da li da i dalje budem budala koja se bori protiv vetrenjača (u slučaju da se snovi, ipak,ostvaruju, možda bi vredelo pokušavati) ili da se lepo prepustim slučaju, pa dokle stignem? Da, jeste, mlada sam,život je preda mnom, bla, bla, tu priču sam čula hiljadu puta. Ali oduvek sam želela da pitam i te starije, ''mudrije'', koji su sve ovo što ja prolazim već prošli, ''u vreme kad je sve bilo mnogo teže'': jeste li vi sada zadovoljni svojim životima? Niste? Kako to? Kako onda očekujete  od mene da se radujem životu i gradim svoju budućnost kad... ste je vi izgradili i niste nešto posebno srećni. 

Ceo život se nečemu nadam, čekam bolje, a onda samo žalim za prošlim danima! Ko je ovde lud (ako  mene izuzmemo, iz gorenavedenog će većina da mi odredi dijagnozu, osećam)? 

I znam da ću, čak i ovako revoltirana, nastaviti da se borim, koprcam, pokušavam da postanem ''neko''. A znam da se u ovoj zemlji  ne postaje neko dobrim prosekom, nego dobrim parama. Ali neka. Radiću. Da ne bude posle da zbog svog nerada ispaštam. Učim, trudim se i nabijam sebi još veću dioptriju (kao da mi ova moja već nije dovoljna) i još rizikujem da dobijem status okorelog štrebera (a to nikako  ne želim jer to nisam), a ni sama ne znam čemu sve to.

Ali, verujem da niko na ovom svetu ne zna 'čemu sve to'. Ima mnogih koji ''misle da znaju'', ali potpisujem da se varaju. Živimo po šablonu koji je odavno određen i ko iz šablona želi da izađe, iskopao je sebi grobnicu. Društvo će ga okarakterisati kao budalu, ludu, nekog  ko ne zna šta radi, i pošto ga potpuno odbace iz svog ''finog društva'', nastaviće da žive svoje ukalupljene živote.

Iz šablona nemam kud, a u šablonu mi se ne ostaje.   

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.