Here I go again

Nije nikakav datum izazvao ovo razmišljanje, nego jednostavno slušam nešto danas ceo dan Poslednju igru leptira, i po ko zna koji put shvatam kakav je taj čovek bio kralj. I kako su mu pesme i slatke, i lude, i genijalne, i dirljive u isto vreme. 

 http://www.youtube.com/watch?v=0wDtcnTlsRE

''Nikad nisam žalio, al' neki put poželim... Da ljuuuuubiiim te, kao da nikad nisam, ljubim te, pa makar proklet da sam...'' 

ili ''Osećam se blesavo'', kao ja ovih dana.

I Ruska čokolada. I još mnoooge druge.
Srce od meda. Kocka od leda. I ti...

 http://www.youtube.com/watch?v=KBCsG4WBvlY

 ''Havajski topla noć i vazduh... havajski san :3 ...došli smo sa havajske obale, imamo havajske navike'' eh, i već sam na Havajima, makar kroz pesmu.

''Volim te, napis'o sam u svesku, zajedno smo piškili u pesku''.

''Mozak mi pomeraš, a ništa ne shvataš. Misli mi preturaš s kraja na kraj''.

''Mesečina u čaši. Živiš na slikama. Ne diram prašinu. Dobro je biti sam...Nestala si u gužvi. Nisam te vraćao.Uvek ostaje nešto što nisam rekao...''

Genijalan čovek. I obožavam njegove pesme. I njegove fore. I tako, morala sam da napišem ovih nekoliko redova. Kad se već o njemu tako malo priča, moram barem ja na svom beznačajnom blogu.

''Nek' bude dan kad divlje ptice krenu, preko istog mosta ja ću preći. Ako me tamo čeka tvoja senka, ništa neću reći. Jer biću samo trag čoveka. I biću vođa skitnica...''

 A o Kursu za šmekere da ne govorimo :D

I ne želim više ništa da napišem. Ovo je tekst isključivo o Neši. Ničim izazvano.. Možda emocijama koje njegove pesme izazivaju u meni.  Ne znam. Znam samo da ih celo veče slušam.   <3

Ako do sada nisam spremila ove šugave ispite, neću ih spremit' ni za ova tri dana, sigurno. Dosta bre više, Lola. Nemoj da si štreber. 

Znam ovo. Položiću. Solidno sasvim. (kažu da treba misliti pozitivno, evo mislim)

Osećam se skroz blesavo. Nit' znam nit' ne znam. Ništa. Ni da li znam ili ne znam sve ove silne lekcije. Ni da li me on, jelte, voli ili ne... Mislim, da li da verujem u to što kaže da me voli? I tako Lola meša školske i ljubavne misli i na kraju će dobiti neku, što bi rek'o Čkalja, nekorisnu masu. Ne može bre Lola i jare i pare, kažu ljudi da ne može. Zato se valjda i boriš protiv vetrenjača, da im dokažeš suprotno...

Faks je, naravno, na prvom mestu. Valjda ga neću zeznuti. Uzdam se u svoj šašavi mozak koji je uvek znao sve i bez učenja... A sad sam još i učila, ja, ej!

Pakujem bre stvari i odo' u svoj grad. Mada je Beograd po rođenju moj grad, ali ne... Bežim ja :D Na dan-dva samo. Ne želim da Božić provedem sama ovde. 

Ostaje mi da molim Boga za pamet i malo sreće. uzalud znanje ako sreće nema...

A Dotični.... On je tek posebna priča. Ludak :D

Ne znam, šta god da bude,  bitno je da sam sad srećna. 

Što bi rek'o Čorba: ''Danas mogu da se zezaaam, a za sutra stvarno ne znam''.

I tako Lola kulira usred sobe, okružena knjigama (kao najveći štreber, Bog te :O ), i na kraju čujem zvuk svog mobilnog, budim se, i kontam da spavam na podu, posred knjige iz kulture koju do malopre onako revnosno iščitavah... Strašna sam, stvarno. I onda rešim da se manem knjige jer ću u suprotnom početi da je sanjam i drogiram se muzikom. Paaank, život moj. I onda naglo pređem na francusku akustiku. I onda završim sa gitarom u rukama. Trebalo bi da ručam nešto? Ma idi bre, ne mogu da silazim, pa ko sad da ostavi gitaru. Da, ovaj, i knjige :3

'zem ti studentski život. Kafa, spavanje, knjiga, gitara i u krug.

Lola, biće sve dobro na kraju. Uve

Nova godina. Svi se uvek raduju novom početku, svako će nešto: ''od sledeće godine'' promeniti... Ja nešto više gubim veru u to. Šta će se bre promeniti? Broj na kalendaru jedino. I kasnije i broj godina (samo što me to još ne brine jer ih ionako nemam mnogo). Jedino što zaključujem je da vreme nenormalno brzo prolazi, da se ljudi ne menjaju, a i ako se promene, onda jedino na gore. Pesimistična misao i nimalo u novogodišnjem duhu, ali šta ću. Pišem ono što osećam. 

 http://www.youtube.com/watch?v=xwtdhWltSIg

Oh, no, I said too much, I haven't said enough...

Ne znam ni šta bih rekla. Deda Mraz ne postoji. Niti išta tome slično. Zamišljanje želja je besmisleno..Jedino što ima smisla je da sebi postavimo ciljeve i da njima težimo (ali ciljeve čije ostvarenje zavisiod nas samih. Ljubav tu ne spada jer ne zavisi samo od nas, nego i od druge strane. No... )

Želim srećnu novu svima: neka me se klone oni koji me ne vole, a oni koji me vole neka to i dokažu, ja stvarno ne mogu da čitam misli. Reči su reči, a dela su dela.

Lola, želim ti više pameti. Sve ostalo će doći... 

Koliko ja glupa i naivna umem da ispadnem! I koliko sam samo luda: u stanju sam da se nerviram oko nekog, da se živa pojedem, i da tom nekom ni reč ne kažem (iako bih rado bujicu osula po njemu!!). E pa ne može tako više. Mazohista više neću da budem, dosta je bilo. 

Sasuću u lice svakom šta imam. Niko me neće praviti budalom.
Jednom sam u životu pogrešila i trpela sve što mi je smetalo, i na kraju sam opet ja bila 'luda strana', i ta koja je ostavljena, uprkos svoj dobroti i ljubavi. Ma marš bre. Ni dobrota ni ljubav se više ne cene.

Sve njih treba zgaziti kao poslednje gmizavce. Čast izuzecima, ali ovo sa čim sam ja imala posla su sve sami beskičmenjaci. Nažalost, Lola to otkrije tek kad se za dotičnog već veže... Samo, ogrubela sam. Nisam tako emotivna kao pre. Mogu bez svakog. Sama sam se rodila, pa mogu sama i da živim: moje raspoloženje NE MOŽE da zavisi od nekog drugog, NE MOŽE, ne dozvoljavam.

Izbegavam svađu? Pa bolje svađa sa nekim nego izjedanje same sebe. Kunem se da ću od sada uvek govoriti sve što imam, pa makar izgubila tog nekog. Možda i nije za mene, pa je i bolje da ga izgubim tj. da se rešim bede. 

 http://www.youtube.com/watch?v=HfP8lVfbg5w

Tu m'as promis et je t'ai cru... TU ES FOUTU!

Nemam nimalo karaktera. Uvek se naoštrim da sve saspem ljudima u lice i na kraju ništa: sve je divno, bajno, sjajno, a to što sam se ja pojela, nikom ništa, je l'? E pa više neće biti tako, zaklinjem se.  

I tako se Lola seti da piše samo kada joj je svega dosta. Ono istina, kad je čovek srećan, nema vremena za kojekakve filozofije, jednostavno je srećan i uživa u tome. Sreća je nekako jednostavna. Ali tu jednostavnost je teško dostići. Čudno, zar ne? A mi mislili da je komplikovano nedostižno. Zapitajte se da li su vam životi jednostavni ili komplikovani? Ovo drugo? A zašto? 

Prosto, zato što je komplikovano postalo uobičajeno. Zapravo, oduvek je i bilo. Komplikovano je uvek tu, na dohvat ruke. A teško je izvući se odatle, dok ovo jednostavno, naprotiv, uvek beži, izmigolji se iz ruku neprimetno i sasvim...jednostavno. 

 Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje.

Reče Andrić. I stvarno je tako. Ta kockica u životnom mozaiku zvanom sreća uvek fali, teško ju je pronaći. Ona je odsutna iz različitih pobuda: ili smatra sebe malom, nebitnom i suviše jednostavnom za taj naš ogromni mozaik, pa želi da pobegne odatle, ili joj je, pak, dosadno da se utopi u masu kockica i postane nevidljiva, samo jedna u moru njih, pa više voli da pobegne, da je jurimo, time nam pokazujući svoju važnost.  

Kada je, nekim čudom, uhvatimo, i konačno popunimo mozaik, mi... Nismo sasvim srećni. Nemamo cilj kome bismo stremili i kockica za koju smo se vredno borili gubi svoj značaj. Utapa se u more kockica koje već posedujemo i mi smo opet nezadovoljni, tužni, neraspoloženi, želimo ''to nešto malo, potrebno za sreću'', potpuno zaboravljajući da smo svoj delić sreće već pronašli. Eto dokaza kako je jednostavnost pakleno teška. Tako je jednostavno: treba samo da cenimo ono što smo pronašli i da uživamo u onome za šta smo se borili, ali ne, mi volimo komplikovano, jer je to, avaj, lakše! Zašto je lakše? Ne zna se. Valjda je to čovekova iskonska potreba.

Zato se ne slažem kada čujem da neko ne ceni jednostavnost. Jednostavnost je retka pojava danas. Ona izumire u svakom pogledu (pa osvrnimo se, uostalom, i na kič i šund oko sebe, toliko o našoj ''jednostavnosti''). To je najteža stvar na ovome svetu: tako je jednostavno uživati u životu i radovati se malim stvarima i detaljima. A nama se to čini tako komplikovanim, te činimo suprotno: jurimo onu kockicu za mozaik, zaboravljajući da smo je odavno pronašli... I tako mi besciljno trčimo, smatrajući da imamo neki cilj, a ne vidimo koliko smo slepi i nezahvalni za ono što nam je život već pružio.

Da li ćemo ikada progledati? 

A možda je sreća u traženju sreće, a ne u njoj samoj?  

Ne znam šta će dalje biti. Ne znam koliko će trajati. Ali u ovom trenutku sam srećna. A sadašnjost je i najbitnija. 

Kako bude. A moglo bi da bude dobro, za promenu. E tako.

Kockica leda je srećna. Konačno i to da mogu da napišem  

Kažu: misli pozitivno, pa će ti se lepe stvari dešavati. Kažu mi da sam pesimista, pa mi se, jelte, zato dešavaju ružne stvari... 

I ja onda počnem da budem optimista, čisto za  promenu. I ništa. Samo još gore razočaranje: kad  očekuješ nešto loše, pa se desi dobro, još se i obraduješ, a kad, kao optimista, očekuješ sve najbolje, a desi ti se loše, e onda si očajan.

Pošto se sranja svejedno dešavaju (meni barem), onda bolje da budem pesimista, možda se nekad nečemu i obradujem... Nema 'leba od mog optimizma, ne vredi. Probala Lola, al' ne radi nešto, ne funkcioniše.
Negde tamo postoje ljudi koji se vole. Negde tamo postoje cure kojima su momci divni, sjajni, verni. Negde tamo postoje ljudi kojima je lako da uče, koji uživaju u svakom novom danu, koji ne gube vreme na pogrešne ljude.

E, ja nisam jedna od tih ljudi. Previše su oni ''negde tamo'' da bih ih pronašla i mogla da se ugledam na njih. Ja... I ne znam gde su oni. Ali čula sam da postoje.
Ja imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid. I ni mrdnuti odatle!! Želela bih ja da izađem iz njega, ali čim kročim van, uvek me sačekaju samo bol, tuga, nemir, nervoza. Ne želim to. Muka mi je više. Dosta mi je svega. Mrzi me da dišem,a kamoli bilo  šta drugo. I sad, kao, treba da spremam kolokvijum. Pa i hoću. U mom malom svetu jedino za knjige i jeste ostalo malo mesta. Tužno je to. Nemam kud. Tu sam gde sam i... Možda nekad  i izađem iz svega ovoga... Ali po svemu sudeći, neće se to skoro desiti. 

''Je suis las de tout comme un chardon séché qui n'est plus bon qu'à jeter.''

La nausée. Mučnina. To osećam. 

Da li da verujem u njegove reči? Ne znam. Zbunjena sam. Sve je to previše lepo da bi bilo istinito. 

No, amore, no ti credo più!

Ne verujem  ti više. A želela bih. Toliko vremena je prošlo i toliko toga se izdešavalo da ja... ne verujem da ti mene voliš kao što tvrdiš. A s druge strane ja... Znam šta osećam. A ne želim to. Jer... svako ko stvarno voli ne prolazi dobro. Ja se vežem kao kreten. A momcima je svejedno. 

Mislim, generalno gledano... Al' ovaj... Mi je misterija. Stvarno. Ja, u suštini, znam da me voli... Ali nisam sto posto sigurna. E sad, ta nesigurnost  je većim delom neosnovana i dolazi otuda što ne mogu da poverujem da meni nešto lepo može da se desi. A onim manjim, ali ne manje bitnim delom, je osnovana, jer su muškarci svi isti (čak i oni sami to priznaju, potvrdio mi najbolji drug, stvarno).

''Let's get together,

maybe we can start a new phase...

I'm tired of usin' technology,

I need you right in front of me.''

Da. A kad će i da li će  početi ''new phase''... Ne znam. Je ne sais pas.  

Dođu tako vremena... Kad dragi ljudi moraju da odu iz vašeg života. 

Deda je otišao zauvek. Moj dragi deda, najbolji na svetu... Ne vredi. Plakanjem se ništa ne postiže, on ne bi voleo da me vidi uplakanu. Pa ipak... Teško je.

I u takvoj situaciji vidiš ko ti je prijatelj a ko ne. Ko čovek a ko ne.

I zahvalna sam Bogu na divnim ljudima koje imam oko sebe, to su pravi prijatelji.

Život ide dalje. Bez obzira na sve. Ali teško mi je. Baš baš. Za jedan dan mi se srušio čitav svet. Izgradiću ga ponovo. A deda će mi uvek ostati u najlepšem sećanju... I u srcu.

Molim Boga da mi da snage da prebrodim sve ovo.  

Kad ti više nije ni do čega i samo moliš Boga da deda preživi još koji dan i da ga vidim još jednom samo. Ne tražim mnogo.

Zašto je život tako kvaran?

U redu, svesna sam da niko ne živi večno, ali zašto on mora da se muči tako? Zašto? Čime je to zaslužio?

A sećam se...

Ja, onako malo, loknasto, ludo, i moj deda; u mojim očima on je bio čovek koji sve može, koji zna hiljadu priča, koji bi svet mogao da prevrne za svoju unuku... I onda se razboleo.

 I tako bolesnog i indiferentnog, uvek ga je zanimalo kako mi je u školi, kako mi je na faksu; znao je šta ću da upišem, ne znam samo odakle. Upamtio je verovatno da sam o tome razmišljala...

Moj deda. Šaljem ti svu moguću energiju da izdržiš. Mislim da ću doći za neki dan. Kažu mi roditelji da ne propuštam faks, ionako ništa ne mogu da pomognem. Znam ja to... Ali ne razumeju oni!

Kako čovek nije svestan svoje sreće dok je ne izgubi. Ili dok nije na putu da je izgubi. Koliko me je samo puta mrzelo da odem tamo, te škola, te ovo, te ono... A sad bih sve prodala da vratim jedan, samo jedan jedini trenutak. Kad smo svi na okupu. Kad sva deca igraju karte, a ja sedim sa dedom i slušam njegove priče. I igram šah sa njim. I uvek pobeđujem... Sumnjive te moje pobede, ali ne mari. I znam da me voli. I znam da se nikad ne ljuti na mene. I znam... Da ću da poludim ako ode tek tako... A da mi ni reč ne kaže.

Molim te... Izdrži! <3 :( 

Ma jebiga. Ljubav ipak za mene ne postoji. Svakom Bog da neki talenat. Ali isto tako i antitalenat. Evo, na primer, ja sam antitalenat za ljubav. To jest ima neka sila koja mi koči svaku mogućnost za sreću. Najstvarnije!! 

Ali zašto onda imam mehanizam da se zaljubim kao budala, a u isto vreme da odbijam od sebe sve one koji mi se sviđaju?

I to uvek isto: mogu ja tom nekom i da se svidim, baš baš, ali čim ja počnem da se zaljubljujem, taj 'neko' pobegne glavom bez obzira! Helou, dečko, nisam te zaprosila, čoveče! 

Ne vredi. Uvek ista priča. Uvek isto sranje. Muka mi je. Zašto ne mogu, kao svaki pravi i normalni štreber, da se zaljubim u knjigu? To bi još i bilo korisno, barem bih na ispitima prošla dobro. Ovako živa nisam šta će biti. Ne uči mi se. Ništa mi se ne radi. Ni ne živi mi se. A da se ubijem, e pa ni to ne mogu. Plašim se toga, kao što se momci plaše mene, otprilike :D

I need a hero. I'm holdin' out for a hero 'till the end of the night. He's gotta be strong and he's gotta be fast and he's gotta be fresh from the fight. 

Da. A je l' postoji takav... za mene? Mislim da ne. 

Zašto uvek tražim razlog da se nerviram? Čak i kada je sve u najboljem redu, ja uvek nađem neku glupost i od komarca napravim magarca! Ali uvek! Uvek! 

Da li je moguće da sam navikla da budem depresivna, pa mi prosto čudno kad to ne moram da budem?

E pa evo, od danas menjam to. Obećavam da ću da budem srećna i raspoložena čak i kad nemam nekog posebnog razloga za to.

Neka pričaju ljudi šta hoće, neka izmišljaju. Ne tiče me se. Neka pada sneg napolju i neka bude hladno. Ni to nije strašno ni smak sveta: i u zimi može da se uživa, a brzo će proći. Imam uskoro kolokvijume i ispite? Pa dobro, neko bi sve na svetu dao da je živ i zdrav i da može da ih sprema. Neko bi sve na svetu dao da je upisao fakultet.

Učim bre k'o konj, a i ne moram toliko jer realno znam 90% onoga što treba da se zna. I eto, čak i kad nešto nije dobro, moraće da se sredi na kraju. Lola se od danas više ni za šta ne nervira. E tako. A ostali mogu samo da probaju da je nerviraju, ona je kao zid od kog se svaka nevolja odbija.......

 http://www.youtube.com/watch?v=ItMH5SKoFxE

A mooožda ljubav ipak postoji?? Hm, volela bih da još dugo razmišljam na ovaj način. 

Ja sam kao neko derište. Strašno. Ali ne mogu ništa protiv toga. A i ne moram. Ionako su retki dani kad sam dobro raspoložena, mogli bi malo da potraju; za promenu.

Što ti je čovek budala kad se zatreska... Čak mu ni ova hladnoća ne smeta.

I još se radujem ''prvim pahuljicama'', JA, koja iz dna duše mrzim zimu! I uopšte mi ne smeta što ću na kraju postati kockica leda, nee, ja baš uživam u snegu! (Ne mogu da verujem da ja ovo pišem!)

Nema, pukla sam skroz. Ali nema veze, barem je uzrok pozitivan ;)

 http://www.youtube.com/watch?v=uAvchNXvrUY

''I ponesi me u zemlju galebova,

povedi me u jedan novi dan...'' ^^ 

Mrzim kad sam ovako lenja, kad me mrzi da otvorim knjigu, kad ZNAM da treba da učim, a mogla bih po ceeeo dan da sedim, slušam muziku i gledam u jednu tačku. I mogla bih isto tako da šetam i slušam muziku... Pa do Japana bih stigla, čini mi se, samo da sve ovo što treba da zapamtim već imam u glavi...

Ali ne, pošto spavanje nad knjigom ne pomaže, kao ni besomučno mehaničko iščitavanje, bolje bi mi bilo da se konačno smilujem da nešto naučim. 

Lenja sam. Neviđeno. Sve što se mora i što je obavezno, ja nekako ne mogu da uradim. Sve što nije obavezno da se nauči, a možda je i teže od onog što je predviđeno, ja ću to bez problema naučiti. Ali ovo što mora...

Kažu: ''Što se mora, nije teško''. Teško je bre. Upravo samo zato što se MORA. U mom svetu, sve što se ne mora je lako, lepo i zanimljivo.

A što sam ja tako naopaka, i što ceo život volim da kontriram i sebi i drugima... Bog me ubio ako znam.

JA da odustanem od svog faksa? Nikad bre! U ovome što studiram sam najbolja, to je jezik koji volim najviše na svetu i nikad od njega neću odustati (znam da nikad ne treba reći nikad, ali ovaj put pravim izuzetak). 

Ljudi kojima je francuski maternji  su mi rekli da govorim odlično, kao prosečan Francuz. Francuskinja me je pitala da li mi je to maternji! Svuda sam postizala najjače moguće rezultate. Da, Lola, to sigurno znači da ti nemaš pojma, neee, sve je to palo s neba, onako, slučajno.

Kaže mi mama da upišem politikologiju. Molim? Ko? Je l' ja? Idi bre ženo. Ja da bubam prava, sociologiju i socijalnu politiku? Ma ne biva to. Ne ide. To je tako nekreativno i smara.

Ne sviđa mi se način na koji radimo na faksu. Ali šta ću. Nastaviću da učim jezik na sopstveni način, kao i dosad, i ima da rasturim. A na faks idem sprdnje radi, da pokažem šta znam. Nema mi druge. Neću da izneverim poverenje koje mi je ukazao čovek koji me je naučio ovom jeziku, i kome ću biti večno zahvalna. Nema sile da odustanem bre.

Ne znam zašto imam faze kada krenem da se tripujem da ne znam. I onda iz tog tripa kao da namerno izleću greške (ne ozbiljne, ali dovoljne da poljuljaju moje ionako krhko samopouzdanje).

Večito se promovišu kao teški znalci oni koji nemaju pojma, a oni koji stvarno znaju ćute u nekoj rupi i tripuju se. Kao ja, na primer.

Dosta je bilo.  Neka priča ko šta hoće. Ja imam uglavi sve ono što su mi Francuzi rekli, a to je da pričam parfaitement bien. Je me fous des autres :D

A što se politikologije tiče... Ne mogu ja to. Mislim, mogla bih, ali to mi pa tek ne bi bilo zadovoljstvo. Tu si  gde si Lola, i ćuti. Radi na svoj način. A na ispitima kako bude.