Here I go again

Mozak tako ispran. Glava tako prazna. Bolest je to zarazna.

Nije mi namera da kujem loše rime, mada početak tako izgleda. Zapravo ne znam šta mi je namera. I nema je. Samo imam želju da se probudim i saznam da je sve ovo košmar. Da je svim tim ljudima i dalje dobro i da se ništa ružno nije desilo. Ali. Stvarnost je malo drugačija. I boli me što ništa konkretno ne mogu da uradim. Što je bilo do mene, uradila sam. Samo sam svesna da poruke i volontiranje neće izgraditi njima kuće i oživeti one koji su stradali.

 A onda učenje. Nemam više volju da vidim knjigu. Nezavisno od svega što se dešava. Da li je to kao posledica toga što znam, ili pak posledica toga da podsvesno znam da ne znam... Ne znam. Znam samo da ne mogu da se koncentrišem više ni na šta. Vrtim se u krug. Čekam da prođe rok. Brinem se za ishod istog, između ostalog. Sve i da se dobro završi, šta će biti posle.

Kažu:''Lola, ne misli na prošlost, ni na budućnost, živi u sadašnjosti!''

Slažem se ja s tim. Lepo je to kad je sadašnjost lepa. Ali kada ti se sadašnjost poklapa sa odvratnom situacijom u državi i sa gomilčinom ispita za koje ne znaš jesi li kadra položiti (još gore što svi veruju da ja to moram da 'pokidam', to mi stvara još veći pritisak), e onda čovek hteo - ne hteo beži. Mislima, naravno. U druge predele, gradove, zemlje, u drugo vreme itd. Romantičarska duša, ha. A ti si ''voleo moj weltschmerz...'', zar ne? Možda je ovo sve za tebe samo ''souffrance sans raison'', tj. patnja bez realnog razloga? Možda i jeste. Ali svejedno, ja se i dalje osećam isto - ispranog mozga, prazno. 

A mrzim da mislim o budućnosti,jer je jedva čekam, a i plašim je se. Mrzim što večito imam strah da ne izgubim neke ljude. Znam da, ako nastavim da mislim tako negativno, mogu da prizovem upravo ono čega se plašim. Sve ja to znam, ali meni je teško da budem optimista. Trudim se. Stvarno. 

Pitam se da li ti isti ljudi imaju strah da ne izgube mene? :) Ili su svesni da sam ja 'budala' koja će uvek biti tu? 

Ne znam. Valjda samo želim malo odmora, eto. Odmora, ali bez razmišljanja o ispitima i bez svih ovih kupusa od knjiga. Bez ružnih vesti koje stižu sa svih strana. I bez svih ovih negativnih misli.

Ali ne znam kad i da li će taj dan doći.

 http://www.youtube.com/watch?v=SUQ2ayeWoHU 

Zašto uvek mora da bude same old story? Zašto uvek smetam ljudima koje najviše volim? Ja sam osoba koja inače veoma malo priča... sa nepoznatim ljudima. I veoma mi je teško da otvoreno razgovaram... Ali postajem previše otvorena kad su ljudi koje (za)volim u pitanju, a oni su bezobrazni, pa to koriste tako što se hrane mojim živcima. Igraju po njima. Uništavaju ih. A ja budala to dozvoljavam još. Jer ne mogu a da se ne nerviram. Dokle bre više, Lola, dokle?

 I to baš mora osoba do koje mi je najviše stalo (naravno, tu se ne podrazumeva porodica, niko ne može da mi bude preči od njih. Za brata i sestru bih dušu prodala da treba). Ne znam, razočarava me sve više i više. I sve više vidim da to nije ona osoba u koju sam se zaljubila. Možda grešim, ali sve više mi se čini da je tako. A nemam hrabrosti da bilo šta promenim... To je ono kad se na nekog navikneš, po principu ''addicted to you''. 

I ta osoba to lepo skonta. I zato me vrti oko malog prsta. E pa ne može to tako, rođače.

Ionako treba faksu da se posvetim. Neću da ulazim na fejs. Izvadiću iz telefona karticu (treba mi fon zbog muzike, ne znam kako bih drugačije gsp preživela...) i odoh dođavola. Zaboraviću da postoji. Mrzim kad mi neko postane centar sveta. A ja sam vrlo sklona tome. I onda kad centar odbija da bude centar, ja ostanem bez ravnoteže. E pa menjam to. Sad sam samoj sebi centar. Faks se neće sam završiti. I živci se neće sačuvati ako ih trošim na budale. A još tužnije što trošim vreme na iste.

Bože, ja bih stvarno volela da grešim. Kažu: misli pozitivno, i biće tako. Samo navlačiš negativne događaje ako negativno misliš.

Ja bih zaista volela da mogu da mislim pozitivno. Ali nešto sve manje verujem u to kad smo on i ja u pitanju. Ponavljam, daj Bože da grešim.

Nauči Lolu da voli sebe pre svega. Ne, Lola ceo život voli druge. I drugi vole sebe. A ko voli Lolu? NIKO! NIKO POD KAPOM NEBESKOM. I neće nikad. Jer su svi isti. Jer su đubrad odvratna. I svi se plaše ljubavi. E pa meni ne trebaju neozbiljni klinci. Bolje biti kvalitetno sam. Svako voli sebe, samo ja volim druge. I rezultat je da niko ne voli mene. Možda je to stvarno teško i nemoguće. Možda tražim previše. 

Meni je stvarno lepo bilo... Do pre mesec dana. A onda ovo sad... Kaže:''Ćuti. Ti ne možeš da ćutiš''. A to što ja ćutim ceo jebeni dan, i odvlačim sebi pažnju knjigom, društvom,pa ponovo knjigom, pa ponovo društvom... I sve to uz napore. Ali ne, on to nije ni primetio. On se odmorio. 

E pa odmoriće se od mene. Daću mu doživotni odmor od Lole. Idiot jedan obični. 

Valjda za sve postoji razlog. Samo ne želim da patim. Ne mogu više. Ceo život patim zbog budala. Dosta mi je. Ali koji je recept da se iščupa KOROV iz srca? Jer je dotični korov, a ne cvet, kao što sam mislila na početku. Eh... Lola, opet si kreten. Uvek si bila. I bićeš, izgleda... 

E volim što sam ovako luda i što u 21. veku živim život Robinsona Krusoa. Mislim, kada su mediji u pitanju. Slušam preko interneta vesti na stranim radio-stanicama, od naših slušam samo muzičke. Ovo malo informacija što saznam o izborima me ubije, a šta bih tek da konstantno slušam o tome? Daleko bilo. Šta novo ima da čujem? Znalo se sve od početka. No, da ne zalazim u politiku. 

Dosadno mi je. Neki weltschmerz me uhvatio, splin potpuni. Ništa mi se ne radi, a vreme vrtoglavo brzo prolazi i ispitni rok će časkom doći. Ja samo želim da pobegnem kući. Na dan-dva ću biti daleko  od svih ovih čuda, a posle ''nazad u veliki, prljavi grad''.

Nemam nikakvu motivaciju. Šta me čeka? Besparica, biro za zapošljavanje, i ko zna šta sve još ne. Optimizam mi je potpuno propao. Ako ovako nastaavim, ni do biroa neću stići, fakultet se ne završava kukanjem, nego radom. Doduše, radim ja. Ali nerado. A mislila sam da ću na studijama KONAČNO raditi ono što volim. Ne. Samo su me naterali da mi se smuči to što sam volela.

Ne znam. Što bi rek'o Sokrat: jedino što znam, to je da ništa ne znam. E tako i ja.

 I od ljudi mi je dosta. I onih najbližih! Nikom ništa loše ne želim, poludela bih da im se nešto, ne daj Bože, desi. Samo imam potrebu da se sklonim. Da budem sama. Da lepo pustim da ovaj bes u meni proključa i iskipi kad sam sama, a ne da sve to istresam na nekom ko nije kriv. Ili, možda, jeste? Iskreno, dosta mi je haosa sa pojedinim ljudima. Sa onim s kojim se nikad ništa ne zna. Zbog kog odložim svoje planove, i na kraju dotični odloži mene. Biće on odložen u istoriju mog života, osećam :D Ja možda jesam nesuđeni umetnik, ima kreativnog haosa u mom životu, istina, ali mora majku mu da ima i nekog reda. Ja ovako ne mogu više.

Sve mi se smučilo.

''Wake me up when it's all over. When I'm wiser, when I'm older.''

Eh, da može... 

Period kada mi dođe da vrištim na sav glas i da porušim sve oko sebe. Znam da ima ljudi kojima je mnogo gore i da treba da me bude sramota. Znam to. Znam ja da uvek može gore, ali šta ću, ne mogu sebe da nateram da budem srećna kad... nisam. 
Treba mi odmor. Jebeno mi treba odmor. A odmora NEMA, za nepuna dva meseca me čeka samo hrpa ispita koje ja NEMAM volje da spremam. Kažu: što se mora, nije teško. E pa jeste meni. Baš zato što se mora. Dok to, što volim i što studiram sad, nisam studirala, mnogo sam više truda ulagala. I nije me mrzelo, a radila sam k'o konj. Kako sam došla na fakultet, zaključila sam da to nije to i da me mrzi. Kaže mi drugarica: upiši nešto drugo. A šta drugo? Šta ja, uopšte, volim? Za sve će biti isto kao i za ovo. Znači - nemam kud, tu sam gde sam. Ali sama pomisao na onoliko gradivo me užasava. A dani lete. A ja se razvlačim.

I on me opasno nervira. S njim se nikad ništa ne zna: ni kad se vidimo ni kad se ne vidimo. More nosi se bre.  Šta sam ja: Pepeljuga koja čeka nekog tamo klinca, to jest princa u pokušaju? Marš. Sve imam utisak da glumim budalu s vremena na vreme. A možda to i jesam? Šta možda, ma sigurno. Iskreno se nadam da će uskoro smisliti neki lek protiv budalizma :D

Kući nisam bila sto godina. I nekako... Mi se ne ide. I grize me savest što mi se ne ide, a i samo bih izgubila vreme kog ionako nemam mnogo.

Povremeno se setim i toga kako dede više nema...

I tako u krug. Samo što mi se sve ovo i još mnogo toga sad skupilo. I pucam po šavovima.

Back to black. A možda odatle nikad nisam ni izlazila, samo sam živela u iluziji da jesam?

E moja Lola. Opet si gledala život kroz ružičaste naočare. Samo muka kad ti ih ukradu, pa vidiš sve onako kako jeste...

Back to black. Indeed.  

Zahvaljujem slučaju/sudbini/Bogu, svemu, što mi je dao neke ljude. I molim se da to blago ne izgubim. 

 Iznenadim se prijatno kad shvatim da još ima dobrih ljudi. Onih koji, iako im nije lako, hoće da vam izađu u susret i pomognu vam. To su oni ljudi za koje odmah shvatite da imaju veliko srce i da su jednostavno uvek tu... iako vas znaju relativno kratko i došli su iz druge zemlje (što je ovde slučaj).

Često kukam što sam upisala ovaj fakultet... Ne kajem se. Jer ipak, bez obzira na sve, volim to što učim. Drugo, jer možda nikad ne bih srela ljude koje mnogo volim. Eto, tu spadaju moja Francuskinja, a i ono moje čudo od dečka. Kakav je to splet okolnosti, neverovatno. 

Što se njega tiče, svega se sećam. Svakog najglupljeg detalja, s tim što mi tada nije bilo ni na kraj pameti šta će biti posle. Zapravo, možda sam to priželjkivala, ali nisam to svojoj svesti htela da priznam. Zašto? Jer ja sam čelična Lola koja nije slaba ni na koga. Mislim, to sam želela da budem tada, ubijena u pojam svime što se pre toga desilo. Čist dokaz da posle kiše dolazi sunce. Samo da taj sunčani period dugo potraje. Bilo  bi divno. Ali videćemo šta će biti. Što bi rekao Billy Idol ''There is nothing sure in this world''. 

Ali, hajde da budem optimistična i da kažem kao Lennon: ''Everything will be okay in the end, if it's not okay, it's not the end''. 

Hahaha, i onda dođe dan kad mi kaže ''Površna si''. Zanimljivo. Kad bi znaooo, nesrećni čoveče, koliko misli meni prođe kroz glavu! Koliko misli koje tebi U ŽIVOTU pasti na pamet neće. Ali ne vredi, nekim ljudima ne možeš ništa da dokažeš, previše su tvrdoglavi. Ili se samo prave takvima u cilju da me iznerviraju. Nebitno. 

Površna sam zato što pokušavam da shvatim šta je sreća? Površna sam zato što se plašim da ne izgubim sve ono što smatram srećom? Površna sam zato što razmišljam o bilion sitnica u toku samo jednog dana? Površna sam jer mi je lakše da nekad ćutim i ne opterećujem druge svojom tugom? Površna sam jer pokušavam da usrećim druge?

U redu, površna sam. Mislim samo na druge, a ne na sebe. Stvarno sam budala. I stvarno sam površna. Treba da me bude sramota. Ja ne razumem suštinu stvari i nisam mudra kao oni koji mi to kažu. C'est la vie...

Ali nisam samo ja površna. Površno je i ''Blago cara Radovana'', da... Postaće i Bog površan, samo ako se na njega pozovem... 

Ne volim kad ljudi kažu svašta, pa neka je i u šali. Oni ne shvataju da je moje srce samo obična zakrpljena dronja. Iscepana milion puta. I da ono nema mnogo strpljenja i razumevanja za tuđe hirove i šale i kritike. Ne podnosi bol skoro uopšte. I ne treba mu mnogo da se raspadne u paramparčad, pa da više nikad ne bude sastavljeno. Ali nee, nije tebi žao. Ipak sam ja samo površna.

U to ime odoh da odsviram neku površnu pesmu i površne akorde, a onda odoh da spavam površnim snom.

I opet bi rekao ''much ado about nothing''. Nije about nothing, mon cher. Ja sve komentare shvatam možda čak i previše duboko. A ne bi trebalo, jer su površni. Ne znam ja ko je ovde lud.

Ali nije ni važno.

Važno je da moje površno srce-dronjak još uvek pomalo kuca. A ostalo... Kako bude. 

''Ne govori ništa više,

ne, ne pričaj mi sve te priče,

ne znam što bih, ne znam gdje sam,

opasna sam, već sam bijesna!'' :) 

I još:

''Ja prodajem srce. Veoma lako je ranjivo. Oduvek je bilo avanturista i skitnica. Pogađali ga neodbranjivo. Cena prava sitnica. Prodajem srce lako ranjivo, cena sitnica, prava sitnica!''

Baš mi odnekud pade na pamet ona priča o mladiću kome je otac poverio dve kutije: crnu i belu; belu je trebalo da otvori kad mu je najlepše u životu, a crnu kad mu je najteže. I u obe je pisalo ''proći će''. Samo je kvaka što sve lepo prođe za tren oka, a loše traje beskonačno dugo...

Tako bih volela da odem negde u tri lepe i ne mislim više ništa i ne gledam više nikog. Ne mogu. Majke mi moje. Svega mi je dosta. Dođeš da studiraš jezik koji si znao kao maternji i upropastiš se na studijama učeći nebitne stvari i zapostavljajući ono zbog čega si došao. Dno dna. 

Sve mi propada. Nekad mi je išla ili samo ljubav, ili samo nauka, na kratko mi je išlo i jedno i drugo, e sad mi na duže ne ide ni jedno ni drugo. Čudno je to kako sranja umeju da traju, a lepe stvari brzo prođu. Čudno, majku mu ja.
Koliko god bilo nedamski i prosto, Loli je lakše da barem psovkama istrese bes iz sebe. Bolje tako nego da polomi sve po kući i da se istresa na ljudima koji to ne zaslužuju. Mada, ima ONIH koji to zaslužuju, ali nećemo o njima. Oni se jednostavno zaboravljaju. Ćao. Tačka. Ja da izigravam budalu više nemam nameru. Gotovo je. Cilj je samo vratiti nivo jezika (francuskog, od srpskog sam digla ruke) koji sam imala pre. To je život. Sve ostalo su sitnice.

Parlati se mora. Živeti se ne mora. Huehue :3 Štreberski, ali je m'en fous. Ionako od ljubavi nema 'leba. Pre ili kasnije te uništi. :) Jebiga...

Jedan od dana kada sam tužna, a ni sama ne znam što. Da li je moguće da sam navikla da budem takva? Da li je moguće da uvek tražim problem tamo gde ga nema? Ili ga, ipak, ima?

Ne znam... Nekako je uvek sve ono što zavolim bežalo od mene. I imam paničan strah da će se to i ovog puta desiti. Jednostavno NE VERUJEM da lepo može meni da se dešava i upravo zato mi se sranja i dešavaju.

Jedno je sigurno: Lola jeste cura, ali je veće muško od  svih ''muškaraca'' s kojim je imala i s kojim ima posla. (da ne bude zabune, toga  je bilo malo, ali dovoljno da zaključim ovo).

Lepo mi je trenutno, super. Ali mi se čini da nešto počinje da ne štima. Ja razumem da neko nema vremena da po ceo dan priča i ne želim to, imam svoj život. Ali lepo je znati da te se neko seti, da neko misli na tebe. A u poslednje vreme sam ja ta koja se seti i misli. E pa ne može. Marš u tri lepe.

http://www.youtube.com/watch?v=7y3RjMEXBnw

''Ako treba da je kraj,

 neka se odmah desi,

ako treba da je bol, skupi ga i ponesi,

ako treba da je život samo duboka tuga,

ako ovo bude kraj, znaću da nije ljubav''. 

I šta je, dođavola, ljubav? Je l' to ono što ja obično prema nekom osećam, pa mi nije uzvraćeno? Ili možda, jeste,ali ja ne umem da prepoznam, i tako ću sve uništiti? Ja sam umetnik da sve uništim.
I što je najsmešnije: kad sve pokušavam namerno da uništim, ono se nekim čudom složi, a kad se najviše trudim, sve se ruši kao kula od karata.

Ništa mi nije jasno. Znam samo da...

''Bežiš od mene, ljubavi...''

 http://www.youtube.com/watch?v=7VJGje0WyxA

Lepo je doći u... pa ne svoj rodni grad, (jer ja ovde nisam rođena, nego upravo u gradu iz kog sam otišla)... ali u grad gde sam provela 15 godina (od mogućih devetnaest :D ) 

Sve je isto... Ali i nije. Nema starog društva, razbežali su se kud koji. Našli smo se, doduše, pre neki dan u kafiću gde smo stalno bežali sa časova... I na trenutak je sve bilo isto. Ali samo na trenutak. I koliko god da smo daleko i da se ređe viđamo, znam da svi novi prijatelji ne vrede koliko oni. Jer su ovi moji ludi. Neponovljivi. Znaju me. Znam ih. Koliko je samo večeri bilo koje smo proveli zajedno, svirajući gitaru pod obalom...

Lepo mi je i u Beogradu. Zapravo, jedva čekam da se vratim tamo... Jer mi neko užasno nedostaje! Dobra strana razdvojenosti je ta što shvatimo koliko nam neki ljudi znače.

Izgleda da mi ona moja budala znači mnogo. Samo što on to ne sme da skapira. Za svaki slučaj :D

Prolazim pored reke malopre... Siđem niz stepenice i nađem se na istom mestu gde je nekad nas 5-6 blejalo... Sve je isto. Samo što smo mi pobegli.

Evo, na primer sada... Dosadno mi je i hoću da prošetam. S kim? Jedno u Kragujevcu, drugo u Beogradu, treće ko zna gde... Ne vredi. Ništa više nije isto i shvatam da ja uopšte ne volim grad, nego ljude u njemu. Ovaj grad je imao smisao dok su moji prijatelji bili u njemu... Sad ima smisao zbog porodice, u redu... Ali nema više isti značaj kao pre. Jedino se zbog majke, sestre i brata vratim. Da oni nisu tu... Ne bih, sigurno. Beograd takođe ne volim zbog njega samog, nego zbog meni dragih ljudi u njemu.

Nije važno gde smo, nego s kim smo.

 http://www.youtube.com/watch?v=_fLlfEZwZ_A

Užasno mi nedostaje. A ja njemu? Videćemo... 

A vetar duuuva, duuuva, duuva...

Koliko god pesma bila dvosmislena, ovog puta je shvatam doslovno: vetar me ubija u pojam.

Dođe mi da pevam izmenjenu verziju one pesme:

''Bježi vjetre s prozora,

bježi vjetre s prozora,

da te nije, sad bi' ja

svoga dragog ljubila''.

Eto ti, vraže. Ceo vek ljubav ide po sistemu povuci-potegni, i sad kad ide lepo, vremenske prilike me zatvoriše u sobu.

Kaže:''Neće više ni vetar da nas zaustavi''.

Ajde da vidimo i to čudo.

Na faksu je sve super... Iz glavnih predmeta, bila bih 10.0 da su samo oni tu. Eeeh, ali izmišljeno je ono što se zove izborni predmeti i što normalnim ljudima vadi prosek, a meni ukopava! I to mi svuda fali poen :) Divno -_- 

No, nije loše ni ovako kako je. Kontam da negde mora da zavrne, ne može život da ti da sve savršeno. Što? 'bem li ga. Znam samo da ne može. Ali dobro, dok ljubav štima, progutaću i osmice i devetke (kako to štreberski zvuči, svesna sam :D )

Jooooo, neka ovaj prokleti vetar prestane da fijuče! Osećam se kao u horor filmu. Držim 24časovne koncerte, ali me komšije (još uvek) ne biju zbog preglasnog roknenrola (valjda im je, mučenicima, lakše da slušaju mene nego vetar), samo mi se gitara malo raštimuje s vremena na vreme, Ali ne mari...  

Imam vremena za sve, ali džabe kad nemam inspiraciju da ga iskoristim: vreme mi ubija svaku želju za pisanjem i čitanjem.

 I bacam se na filozofiju... All we are is dust in the wind. I jesmo. Pirne vetar i odnese nas. I ćao.

Jaoj, Lola, batali filozofiju. Vidiš da ti je vetar oduv'o mozak. Drž' se ti gitare... 

''A vetaaaar duva, duva, duva. I usta su nam sasvim suva. O je''. 

I tako Lola sve hoće da uradi, ali  vremena nema, a i kad, najzad, nađe malo vremena, to vreme joj služi jedino za odmor. Gledam koliko sam samo romana počela da pišem i ništa. Koliko sam samo  toga počela da učim... Zato ljudi imaju utisak da ja sve znam :D Eh...

Rešila sam da usavršim još neki jezik, osim francuskog, njega već znam saaasvim dovoljno, a i još ću ga usaavršavati. Nešto mi je italijanski primamljiv u poslednje vreme, pa planiram njime da se bavim. ALI LOLA OBEĆAVA da će, poput francuskog, doterati  i italijanski do nekog lepog nivoa, a ne samo kao ruski:  добрый вечер, спасибо i to je to. Što je najgore, razumem ja super šta ljudi pričaju, ali ne znam sama rečenice da sastavljam, a to je najbitnije. No... 

Lola mnogo toga želi, ali je lenja da to i ostvari. Rešila je da to ove godine promeni. I uspeće. Obećavam! 

I šta znam, nekako je sve dobro za sada. Samo ja, kao večiti skeptik, večito imam strah da nešto ne pođe po zlu. Umesto da uživam tu gde sam. Ne, ja uvek nađem razlog da se nerviram. Dokle više? Niko ne zna... 

I tako, najgore smo prošli: iz najtežih predmeta izvučem desetke :D a na kraju ću one najlakše da upropastim. Briga me i za to. 

I tako, ume život da bude lep, samo što nikad ne može sve da bude potaman: kad ljubav super ide, faks koči i obratno... Trenutno su tu negde, ali ljubav malčice stagnira. No, kako bude. Lola nema nameru da se nervira.

Uželela sam se gitare. I svirki pod obalom. I kafe sa mojim ludacima iz srednje... Ako ništa, gitara je i dalje tu, smorila se tokom mog ispitnog roka. I idemooo: ''Too što sam bio, to sad crna zemlja pokriva (ne, ne, ne, ne :D )...'' E mol, G, D, A... Akordi. Pa volim tih šest žica više nego išta. 

i ne znam šta mi se dešava. Želim nešto da promenim, a ne znam šta. Valjda čovek, kada mu je sve u životu u redu, ima potrebu da nešto upropasti. Samo ja ne želim da nešto upropastim, ali bojim se da ću to da učinim. Za početak, svoju frizuru. NEE! Samoj sebi sam kontradiktorna. Tako to biva... Što bi rek'o Balašević: ''Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna...'' 

Možda previše snivam? A možda sam previše realna? Opet kontradiktornost.

A možda je sve u životu jedinstvo suprotnosti i kontradiktornost?

Lola se opet uplela u filozofiju. Ali nekog posebnog odgovora ne nalazi jer ga i nema. Niko još nije otkrio pravi smisao života, ali svako od nas teži da svom životu da svrhu, i da njoj teži i nju sledi.  

A šta je Lolin smisao? Eh, to bi i ona volela da zna.  

''Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje!''

Da li ja samo verujem ili stvarno volim? Ili volim, a ne želim da priznam to? Ili nešto deseto? Pojma nemam. I ne znam ni zašto razmišljam o tome. Ja uvek previše razmišljam i ne umem da cenim i uživam u onome što imam. Nervira me ta moja osobina! Mnogo. Previše je lepo ovo što mi se dešava da bi bilo istinito. Ali Lola je valjda, nakon svih muka i patnji zbog raznih idiota, konačno zaslužila da bude srećna... I kad ima priliku, ona u njoj ne ume da uživa. jer je kreten večiti.

Blenemo kao kreteni u zvezde. I briga nas. I vidimo u njima sve: od pesničke lepote do haosa. Niko drugi ne bi razumeo šta ja vidim na tom običnom nebu. I niko ne bi razumeo sve moje mane i vrline i nesređene misli. I niko nema više strpljenja za moje tirade i beskonačne romane od poruka. I niko... Nije spremniji za raspravu o najrazličitijim temama. I niko me nikad nije tako voleo. A ni ja nisam nikog tako volela, priznajem, evo. I ne znam. Sve mi čudno. 

I ne znam zašto uopšte opterećujem mozak pitanjem: šta će dalje biti?

Biće šta bude. A biće dobro valjda. Jer ako vredi, neće propasti. 

Lola treba da nauči da živi SADA i OVDE, a ne u prošlosti, budućnosti, drugoj dimeniziji i šta ti ja znam gde sve ne.

Sadašnjost je jedino što se računa.

Budućnost je bitna. 

Prošlost nije bitna. Možda jedino kao lekcija za budućnost

Upamtiću to.  

 http://www.youtube.com/watch?v=Rx_APcTyIUg

 Love you forever and forever. Love you with all my heart. Love you whenever we're together. Love you when we're apart.

Eh, preživiš prvi deo ispita, a oni izmisle još jedan. Majku im. A kako bude. MUKA MI JE više od pričanja o faksu, te odmah na početku bataljujem tu temu. 

A čekaj, Lola, koje se ti teme to držiš?

Ne znam ni sama, iskreno. Umesto da budem srećna što sam položila (makar i deo) i što imam nekog kome je, jelte, stalo do mene... I do koga je meni stalo... a ne želim jer se samo nerviram, a on je kreten :D no...

kako vreme prolazi, sve više mislim na svog dedu... i tek sad mi dolazi do mozga da je zauvek otišao! I posle evo već mesec ipo dana ja i dalje svaki put kada razgovaram sa babom na vrh jezika imam rečenicu: ''Kako je deda?'' NE MOGU. Ne mogu da poverujem! I svakim danom sve više to shvatam i..plačem. Kao derište malo, ono najgore. Znam ja sve, znam da time ništa neću promeniti, da je tako moralo biti, da je pre ili kasnije to moralo da se desi. Ali... Mozak mi uporno odbija realnost.

Ja... znam da je na neki način on i dalje tu. Znam. Znam i to koliko me je voleo i kako niko nije smeo popreko da me pogleda i lošu reč da mi kaže... I stalno sam ga ganjala da mi priča priče. I smišljao ih je, mukica, prisećao se čega god je mogao i to bi svaki put bilo nešto stvarno genijalno: i poučno i duhovito u isto vreme.

Ukratko: jedan genijalan čovek prema kome život nije bio baš tako pravedan... Ali teši me činjenica da je imao prilike da se igra sa unučićima, da nikada nije bio sam... Ali nekad se pitam: da li je znao koliko ga volim? Videla sam ga poslednji put dva meseca pre nego što je umro.. Jer od faksa nisam mogla da stignem da odem. I grize me savest! Svesna sam da ništa nisam mogla da promenim, ali... Ne mogu da opišem koliko me sve više boli činjenica da NIKAD VIŠE neću porazgovarati sa njim, nasmejati se, našaliti...

Ne znam.  Kaže mi dečko da fizičko nestajanje ne znači i konačni kraj i da su ljudi koje volimo i koji nas vole uvek sa nama. Znam ja to. Jeste. To me i teši donekle...

I tako eto Lola stalno ima nešto što je jede. Valjda to tako mora.  

Jaoj. Prvi ispit sutra. E pa briga me, jeste prvi ispit na faksu, ali ne prvi ispit inače, polagala je Lola to i pre i to u mnogo komplikovanijim uslovima, na istom stranom jeziku. 

Ne osećam bre ništa. Nikakvu tremu. Valjda će me stići sutra. A možda i neće... Ja samo znam da ovu knjižurinu više ne mogu da gledam!! Valjda je nešto ostalo u ludoj glavi. Ako nije... E pa šta ću ja. Lola je učila po prvi put u životu i nada se da će dobro proći.

Que sera - sera.  Nemam snage da se nerviram. Nemam čime. Otišla sam sa živcima i ne znam kad se vraćam :D